SPS i religija ili religija kao opijum za birače

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 27. decembra 2012. godine

Interesantan mi je odnos Socijalističke partije Srbije, programski deklarisane naslednice tekovina socijalizma u Srbiji, prema religiji. Ovo je, dakako, najnazadniji deo programa Socijalističke partije Srbije. Oni u svom delu Programa o religiji i crkvi govore sledeće:

*

*   *

8. Religija i crkva

Socijalisti podržavaju potpunu slobodu religioznih i duhovnih opredeljenja svakog građanina – svako ima slobodu izbora da bude vernik, ateista ili agnostik. Versko opredeljenje lična je stvar svakog građanina.

Uvažavamo doprinos koje su velike svetske religije dale razvoju celokupne civilizacije i kulture. Naročito cenimo neizbrisiv doprinos koji je Srpska pravoslavna crkva imala u očuvanju identiteta našeg naroda i države. Činjenicu da je veronauka postala izborni predmet u javnim obrazovnim ustanovama u našoj zemlji shvatamo kao otvorenost države da se mladi naraštaji, posle višedecenijske potisnutosti, upoznaju sa ulogom koju su religije i crkve odigrale u svetskoj istoriji. Taj važan deo opšte kulture svakog pojedinca ne sme se pretvoriti u prinudu i nametanje niti u zadiranje u laički karakter države.

Socijalisti se opredeljuju za laičku državu. Načelo laičke države smatramo tekovinom moderne civilizacije, koje je proklamovano u ime očuvanja ljudskih prava i sloboda svih građana, bez obzira na to kako se oni opredeljuju u verskim pitanjima.

Saradnju i toleranciju svih verskih zajednica u Republici Srbiji vidimo kao važan uslov očuvanja stabilnosti našeg društva. Poštujući i štiteći slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti socijalisti pozdravljaju napore verskih zajednica, vernika i crkvenih velikodostojnika da inicijativama, kritikama i stavovima utiču na kreiranje društvenog i političkog života, čime su i sami u položaju da budu izloženi kritici. Takav angažman vidimo kao važan doprinos dijalogu u društvu, smatramo ga korisnim ukoliko se vodi u duhu tolerancije i poštovanja stavova drugih.

U cilju opšte dobrobiti socijalisti su otvoreni za dijalog i saradnju sa verskim zajednicama, posebno kad zajedničko delovanje može biti od koristi društvu u celini.

(Program Socijalističke partije Srbije, str. 18)

Ovako su pisali socijalisti u Srbiji XIX veka

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 22. decembra 2012. godine

O nacionalizmu te davne 1877. i danas

Izdvojio bih jedan članak, koji je u svojim delovima, pisan u duhu onog vremena, veoma aktuelan i danas; više od 130 godina nakon što je objavljen. Članak je objavljen u mađarskom radničkom listu Munkás Heti-Kronika.
Od izbijanja poslednje krize kapitalizma, u svetu su se rasplamsali protesti nezadovoljnih ljudi. Da ova kriza nije ista kao ona velika iz 1929. godine, kako je na nedavnom skupu to rekao prof. Đokica Jovanović, govori to što je posle najnovije krize najviši buržujski sloj (kapitalisti) postao još bogatiji na račun sitne buržoazije i radništva naročito; za razliku od pomenute 1929. godine kada su bogataši, zbog bankrotstva, masovno izvršavali samoubistva. Ovako nastala nepravda, u kojoj su bogati još bogatiji a siromašni još siromašniji, dovela je do protesta širom sveta. Međutim problem je u tome što neki od njih nemaju jasno definisane ciljeve ili pak pogrešno definisane ciljeve. Tražiti pravdu u okvirima kapitalizma, odn. zahtevati pravedniji kapitalizam, gubljenje je vremena i energije. 

Postoji jedino klasna borba, a u njoj su obespravljeni protiv bogatih. U njoj nema mesta za državu i patriotizm (parole o nacionalnom jedinstvu) - jer klasna borba i ne treba da bude u interesu države, ona treba da bude u interesu proleterijata (obespravljenih).

Socijalizam sa primesom nacionalizma

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 11. decembra 2012. godine

Danas se, posle određenog vremena, na Balkanu, pre svega u zemljama bivše SFR Jugoslavije, usled krize kapitalizma, javljaju organizacije leve orijentacije; neke od njih istinske leve orijentacije a neke i kvazileve orijentacije.

Naime, ni posle svih strahota, koje je na ovim prostorima prouzrokovao nacionalizam, od istog se nikako ne odustaje, čak ni u krugovima onih koji bi se vratili na socijalistički put. Ovo se ogleda kako u njihovim političkim programima tako i u njihovoj ikonografiji.

Šarena laža

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 10. decembra 2012. godine

Završeni su izbori u Rumuniji. Prema trenutnim rezultatima, dostupnim javnosti, pobedu na izborima odnela je vladajuća Socijal - liberlana unija; u čijem sastavu se nalaze Socijaldemokratska partija, partija levog centra i članica Socijalističke internacionale, Nacionalna liberalna partija, partija desnog centra i članica Liberalne internacionale, Konzervativna partija, takođe partija desnog centra i Nacionalna unija za progres Rumunije. I sad, svi mediji pričaju o pobedi koalicije levog centra. Ovo je vrhunski dokaz da među partijama centra nema suštinske razlike.

Na zapadu ništa novo

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 6. decembra 2012. godine

Jedna vest iz sveta, kako se ne bi činilo da se jedino kod nas političari neodgovorno dodvoravaju sistemu i prate liniju važećih društvenih matrica. U takvim uslovima "tržišne politike", politike u kojoj partije biračima prodaju prazna obećanja zarad mandata, gubi se i najmanji kontakt sa realnošću. Tako i u Velikoj Britaniji, kolevci trećeg puta, u partiji u kojoj je taj put nastao, dolazi do ovakvih devijacija. Jedna od poslednjih, makar meni zanimljivih, usledila je nakon objave da mladi kraljevski bračni par očekuje prinovu. Na ovu vest, koju je prenela čak i Radio televizija Srbije, premijer Velike Britanije, konzervativac, Kamerun bio je veoma ushićen. Pričao je o tome kako ga je vest zatekla usred zasedanja vlade, te da on od silne sreće nije mogao tu vest da zadrži samo za sebe; obradovao se ko da je njegovo. No, to je Kamerun, konzervativac; ne treba mu uzimati za zlo. Međutim, ono što je iznenadilo Dejvida Oslera, člana Laburističke partije, novinara i blogera iz Londona, je to kako je Edvard Miliband, od milošte zvani Ed, predsednik Laburističke partije, odreagovao na ovu vest. 

Demokratska dijarhija

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 4. novembra 2012. godine

Komentar na vest TANJUG-a, Tadić odustao od kandidature.

Dilema je rešena; vuk sit, ovce na broju. Još uvek aktuelni predsednik Demokratske stranke, jedne od stranaka u Srbiji koja pokriva politički prostor levog centra, makar deklarativno, rešio je da se, zarad jedinstva u stranci, ne kandiduje za predsednika stranke na narednim unutarstranačkim izborima. Zauzvrat, postaće prvi počasni predsednik Demokratske stranke. Tako će, dojučerašnji višegodišnji predsednik Demokratske stranke, postati doživotni počasni predsednik. 

Eksploatacija radnika i levica

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 23. oktobra 2012. godine

Srbija je puna levičara koji se odriču Karla Marksa; tražeći kompromis sa kapitalizmom u idejama Džona Majnarda Kejnza.  Kejnz bi na prvo čitanje, u uslovima podivljalog neoliberalizma, mogao delovati izuzetno pitko. Međutim, istorija ga je potvrdila kao najefikasniji post-krizni "kompromis" obespravljenih  sa nosiocima faktičke vlasti u kapitalizmu - vlasnicima krupnog kapitala. Danas se, dakle, kao i posle prethodne krize javlja kejnzijanizam, i postaje popularan kod levičarskih partija, u svetu ali i kod nas, koje u kapitalizmu, kao osnovi društvenog sistema, vide rešenje. Dakle, onih koji ne vide prelaz iz kapitalizma u socijalizam već spas društva vide u kapitalističkom samoisceljenju; samim tim prihvatajući tranziciju iz tzv. postsocijalističkog društva u kapitalizam.  

Bitef - komentar

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 12. septembra 2012. godine

Neverovatna je potreba građanskih, prokapitalističkih, neoliberalnih elemenata u zemlji da po svaku cenu izjednače tiranske, nacional-socijalističke i fašističke države (koje su u osnovi kapitalističke)[1] sa radničkim državama; te radničke revolucije i revolucionare sa fašističkim vođama i njihovim tiranskim pokretima.

Pare ili život?!

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 7. avgusta 2012. godine

Danas, po ko zna koji put, čitam vest, poziv za pomoć čoveku da sakupi abnormalnu sumu novca kako bi spasao svoj život. Koliko ovakvih vesti čujemo? Vest o humanitarnim koncertima, humanim pojedincima, itd.   Na posletku, problem u vezi sa tim akcijama, nije nikako solidarnost među građanima i građankama, što je više nego pohvalno, već je problem u nespoznaji osnovnog problema. A problem je sistem. Sistem u kome se, onima koji se bogate na medicinskim uslugama, dozvoljava da pljačkaju bolesnike koristeći se ustaljenom, u ovom slučaju doslovno, razbojničkom maksimom "pare ili život!". Upravo, ukoliko nemate para daćete im svoj život. Koliko je realno da čoveku koji godišnje zaradi ne više od 2.400 eura za život tražite 160.000 eura? Dakle, ono što čovek, ne trošeći ništa, zaradi za 66 godina života. I šta u jednoj operaciji košta 160.000 eura?  Međutim, ima li čovek izbora, u datoj situaciji, nego da dâ sve od sebe da sakupi taj novac i da "otkupi svoj život"? 

Kuda vodi ovaj brod?

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 4. avgusta 2012. godine

“Kada represivne snage ostaju na vlasti uprkos zakonima koje su same donele, trebalo bi smatrati da je mir već narušen.“

Ernesto Gevara

Ko su represivne snage? Ko donosi zakone koji omogućavaju opstanak na vlasti, i koji su to zakoni? Sve počinje nakaradnim izbornim zakonima, koji obezbeđuje opstanak političkog kartela u vrhu. Nekad na vlasti, a nekad u opoziciji. Ukoliko analiziramo višestranački period u Srbiji, videćemo da su u Narodnoj skupštini, uglavnom, iste partije i, uglavnom, isti “narodni” predstavnici.

Da li živimo u policijskoj državi?

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 1. avgusta 2012. godine

Šta to, danas, imamo u našoj zemlji? Imamo novoizabranog premijera, koji je, ujedno, i ministar policije. Veoma zgodno, imajući u vidu da su u zemlji policijske snage daleko obučenije od vojnih; ukoliko izuzmemo Specijalnu brigadu VS, mada su uslovi za obuku daleko bolji u Žandarmeriji. S' druge strane, imamo ministra odbrane koji je i sekretar Saveta za bezbednost, koji vrši kontrolu nad radom svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi u Republici. To je ona čuvena promena Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije[1], gde se daje ovlašćenje predsedniku Republike da imenuje sekretara Saveta. Predsednik je i po starom Zakonu imenovao sekretara Saveta, imenujući šefa kabineta, s' tim što je po starom Zakonu bilo nespojivo da tu funkciju obavlja član vlade. Osnova je bila u toj nespoivosti. Ovo potkrepljuje priču o licemerstvu Tomislava Nikolića koji je izborom za predsednika Republike dao ostavku na stranačke funkcije i proklamovao sebe „predsednikom svih građana“, a sa druge strane jedno od najodgovornijih predsedničkih ovlašćenja, kontrolu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, delegira svom stranačkom nasledniku.

Promene u centru

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 10. jula 2012. godine

Ne bi se politička slika u Srbiju u mnogome promenila ukoliko bi unutar Demokratske stranke bili održani "vanredni" izbori, ali bi ti izbori doneli neke promene u političkom centru. U svakom slučaju, sve je još uvek u domenu šta bi bilo, kad bi bilo.

* * *

Sa ove tačke gledišta, i znanjem koje sada imamo a nismo ga imali nekoliko meseci ranije, bilo bi dosta svrsishodnije da je futuristička izborna skupština DS-a (sa sve kompjuterizovanim biračkim mestima - iako je sve moglo da se završi aklamacijom) održana posle opštih izbora. To je bilo prirodno zato što su izbori ocena politike koju je zastupao vrh DS-a; naravno ovo se odnosi i na kandidate, prevashodno. No, verovatno je vrhu DS-a bilo milije da svoju izbornu skupštinu iskoristi u marketinške svrhe; da prezentuju svoju savremenost, i okupe stranačke prvake da glasaju za jedinog kandidata.

Benzinom protiv vatre

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 29. juna 2012. godine

Nadovežaću se na prethodni post (Crvenokravataši i plavokravataši), s obzirom na to da je izabran mandatar za formiranje nove vlade. Naime, kao što je već poznato, vladu će činiti tri koalicije (SPS-PUPS-JS, Pokrenimo Srbiju i URS) a predvodiće je Ivica Dačić. Dva stuba na kojima je, sad već budući premijer, gradio svoju kampanju jesu radikalan stav prema MMF-u i nacionalistička retorika.

Crvenokravataši i plavokravataši

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 22. juna 2012. godine

Glavno pitanje u Srbiji, trenutno, je ko će oformiti vladu. Razne su pretpostavke. Svi su voljni za pregovore i kompromis. Javnost je nestrpljiva da sazna da li će se magnituda  „političkog zemljotresa“ pojačati ili će se političko tle smiriti.

★  ★  ★

Ustav kaže da državni suverenitet leži u narodu, koji on manifestuje kroz narodnu inicijativu, referendum i preko slobodno izabranih predstavnika. Međutim, izborni sistem, koji je, osim u načelima, uređen izbornim zakonima, obrađuje ovu materiju  tako da je prevaga uvek na velikim partijama, ne u odnosu na male partije već u odnosu na građanstvo, te taj državni suverenitet prebacuje sa naroda na političke partije. Te partije, dalje, kreiraju kvazi bipolaritet. Na jednoj strani uvek će se naći crvenokravataši (kvazilevičari) i plavokravataši (kvazidesničari); kao i jedna partija koja otvoreno prizna da je centar, tj. proneoliberalna. Oko takve političke konstrukcije uglavnom gravitiraju manje partije. (Ima tu jedan „drug“ u Srbiji koji je malo levo malo desno, sve po potrebi.) Stvar je u tome da postoji jedan put (neoliberalni) i čuvari tog puta. Zbog toga sam u postu „Politički zemljotres“  i napisao da bi bilo isto, ko god da je dobio izbore u Srbiji. Nikom ne bi palo na pamet da istinski uzdrma stubove neoliberalizma. Npr. MMF. O tome je Ivica Dačić pričao za vreme izbora, a nije prošlo ni nedelju dana od izbora da bi se, doduše posredno preko drugog partijskog „druga“, izjasnili da oni nisu protiv paketa MMF-a već da bi hteli da "dobijeni" novac drugačije investiraju. Nije šija, nego vrat! I nije, uzgred, sva nesreća u MMF-u. Stvar je i u privatizaciji. U opštoj privatizaciji. Krenulo se od marginalnih društvenih preduzeća, dok se nije uhvatio zamajac, da bi se danas stiglo do rudnih bogatstava, Telekoma, Naftne industrije; nadalje Elektroindustrije itd. Tu je i pobednička izjava, ex-premijera Zorana Živkovića, da u gradu (Nišu) treba privatizovati sve uključujući i vodovod.  

Grčka

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 18. juna 2012. godine

Završeni su izbori u Grčkoj. Iako niko neće imati većinu da samostalno formira vladu, već se opravdano pretpostavlja da će dve, do skora "najveće partije" u zemlji, Nova demokratije i PASOK, formirati vladu "nacionalnog spasa". Kako je to samo istrošen termin, vlada nacionalnog spasa. Ne znam da li su lideri grčkih mainstream partija razmatrali pitanje ujedinjenja zarad nacionalnog spasenja, ali ukoliko bi do toga došlo najadekvatniji naziv takvoj grupaciji bio bi Ujedinjene političke dinastije Grčke. 

U dojučerašnjem političkom kvazibipolarizmu nije se moglo ni naslutiti da će ND i PASOK ikada sačinjavati vladu, ali eto, dešava se. Ovo je prvi put da je neko istinski uzdrmao noseće stubove mainstream politike, te time ujedinio, naizgled različite, političke opcije u Grčkoj. To je samo još jedan plus politici koju vodi SIRIZA, a koja je ostvarila izuzetan rezultat, imajući u vidu zastrašivanja grčkog građanstva, koja su dolazila svakodnevno od zvaničnika EU. Aleksis Cipras je u medijima prikazan kao neki politički ludak kome je, eto bez ikakvog razloga, došlo da naudi Evropskoj uniji i Evro zoni. Njegov politički program ocenjen je kao previše radikalan i neosnovan. Pod tim pritiskom, grčko građanstvo odlučilo je da ipak da poverenje merama EU za rešavanje ekonomske krize koja je zadesila Grčku; odlučivši da dâ poveruje obećanjima Antonisa Samarasa da će te mere biti ublažene i da je grčki narod već pregurao ono najgore. Da li je zaista tako, ili će, kako Cipras napominje, efekti mera štednje tek biti osetni kroz mesec i po dana, ostaje da sačekamo da vreme da odgovor.

Došlo vreme za Daviča

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 7. juna 2012. godine


Došlo je, ponovo, vreme da se čitaju Davičove pesme. Sreća je da nam, posle opšteg gubitka pameti, makar ostaju pesme da nas podsete na to da, usled tog gubitka, još jednom proživljavamo katastrofu.

*  *  *

Politički zemljotres

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 20. maja 2012. godine

Izbori su završeni. Desilo se nešto što niko nije očekivao. Niko u državi neće imati apsolutnu vlast. Pa da li je to moguće? Kohabitacija na vidiku. Zar je to razlog da bilo ko diže paniku i situaciju naziva, ni manje ni više nego, politički zemljotres. 

Dve partije centra su se utrkivale ko će dobiti predsedika. Koja god da je pobedila situacija se ne bi menjala. Sve bi bilo na svom mestu. Vuk sit, ovce na broju. Srbija je ostala na istom putu, a to je bilo sigurno i pre drugog kruga predsedničkih izbora. To je, zapravo, bilo sigurno i pre opštih izbora, 6. maja. Dok polovina glasača u euforiji pozdravlja novog predsednika, a druga polovina "nariče"; MMF ravnodušno dočekuje novog posrednika između naše opšte propasti i njihovog opstanka. MMF bi u svakom slučaju bio na dobitku. Tajkuni? I oni bi bili na dobitku.  Eventualno će doći do smene buržoazije, koja se kod nas benigno naziva elita; i to samo u slučaju da ne bude kohabitacije. Ukoliko kohabitacije ipak bude, elite će se lako dogovoriti oko podele plena. Oni bar govore istim jezikom. 

Prave levice nigde. Fašistička desnica se organizovala i sad glumi žrtvu. Centar? On je, manje-više, čvrsto na svom mestu. 

Ako se ovo može nazvati političkim zemljotresom, šta bi onda tek bilo da su fašisti uzeli vlast?