Pare ili život?!

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 7. avgusta 2012. godine

Danas, po ko zna koji put, čitam vest, poziv za pomoć čoveku da sakupi abnormalnu sumu novca kako bi spasao svoj život. Koliko ovakvih vesti čujemo? Vest o humanitarnim koncertima, humanim pojedincima, itd.   Na posletku, problem u vezi sa tim akcijama, nije nikako solidarnost među građanima i građankama, što je više nego pohvalno, već je problem u nespoznaji osnovnog problema. A problem je sistem. Sistem u kome se, onima koji se bogate na medicinskim uslugama, dozvoljava da pljačkaju bolesnike koristeći se ustaljenom, u ovom slučaju doslovno, razbojničkom maksimom "pare ili život!". Upravo, ukoliko nemate para daćete im svoj život. Koliko je realno da čoveku koji godišnje zaradi ne više od 2.400 eura za život tražite 160.000 eura? Dakle, ono što čovek, ne trošeći ništa, zaradi za 66 godina života. I šta u jednoj operaciji košta 160.000 eura?  Međutim, ima li čovek izbora, u datoj situaciji, nego da dâ sve od sebe da sakupi taj novac i da "otkupi svoj život"? 

Kuda vodi ovaj brod?

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 4. avgusta 2012. godine

“Kada represivne snage ostaju na vlasti uprkos zakonima koje su same donele, trebalo bi smatrati da je mir već narušen.“

Ernesto Gevara

Ko su represivne snage? Ko donosi zakone koji omogućavaju opstanak na vlasti, i koji su to zakoni? Sve počinje nakaradnim izbornim zakonima, koji obezbeđuje opstanak političkog kartela u vrhu. Nekad na vlasti, a nekad u opoziciji. Ukoliko analiziramo višestranački period u Srbiji, videćemo da su u Narodnoj skupštini, uglavnom, iste partije i, uglavnom, isti “narodni” predstavnici.

Da li živimo u policijskoj državi?

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 1. avgusta 2012. godine

Šta to, danas, imamo u našoj zemlji? Imamo novoizabranog premijera, koji je, ujedno, i ministar policije. Veoma zgodno, imajući u vidu da su u zemlji policijske snage daleko obučenije od vojnih; ukoliko izuzmemo Specijalnu brigadu VS, mada su uslovi za obuku daleko bolji u Žandarmeriji. S' druge strane, imamo ministra odbrane koji je i sekretar Saveta za bezbednost, koji vrši kontrolu nad radom svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi u Republici. To je ona čuvena promena Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije[1], gde se daje ovlašćenje predsedniku Republike da imenuje sekretara Saveta. Predsednik je i po starom Zakonu imenovao sekretara Saveta, imenujući šefa kabineta, s' tim što je po starom Zakonu bilo nespojivo da tu funkciju obavlja član vlade. Osnova je bila u toj nespoivosti. Ovo potkrepljuje priču o licemerstvu Tomislava Nikolića koji je izborom za predsednika Republike dao ostavku na stranačke funkcije i proklamovao sebe „predsednikom svih građana“, a sa druge strane jedno od najodgovornijih predsedničkih ovlašćenja, kontrolu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, delegira svom stranačkom nasledniku.