O ostavkama i izborima

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 28. januara 2014. godine

Dušan Petričić, Glasanje (Politika)

Kao što se i moglo pretpostaviti, prvi čovek je rekao sudbonosno 'da'. Parlamentarni izbori su faktički raspisani. Ostaje samo da Narodna skupština Republike Srbije usvoji ostavku predsednika Vlade Republike Srbije, pa da predsednik Republike Srbije raspusti Narodnu skupštinu Republike Srbije i raspiše vanredne izbore za narodne poslanike. E onda će i formalna strana, ta puka formalnost, biti ispoštovana. Onaj najbitniji uslov je već ispunjen, prvi je dao svoj blagoslov.

Veliki rat i velika skretanja

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 27. januara 2014. godine

Ove se godine, na stogodišnjicu početka, aktualizira Veliki rat i uloga Srbije u njegovom otpočinjanju i učešću. U vezi sa tim pitanjima ide se do te mere široko s namerom ne bi li se zaobišla analiza same suštine ovog do tada neviđenog svetskog masakra. Na ovu temu će se ove godine dosta pisati, kao što se prethodne godine pisalo, najavljivala godina Velikog rata nakon godine Milanskog edikta. Međutim većina tekstova na ovu temu bavi se kritikom nedostojne vlasti, nedostojne ovako 'značajne uloge' Srbije u istorijskim okolnostima koje su uzdrmale svet. Ove istorijske okolnosti zaista jesu uzdrmale svet. Međutim, za te katastrofalne posledice nije mogao biti odgovoran jedan adolescent opčinjen idejom jugoslovenskog nacionalizma. Za njih nije mogla biti odgovorna ni smrt jednog u nizu nadvojvoda austrijskih, koji je - kako to obično stoji u carskim nekrolozima - život položio na branik otadžbine, razume se, u pauzama između dva carska banketa. Odgovorne su imperijalističke igre vladajuće klase.

Interesantan je deo autobiografije Lava Trockog (Moj život), u kome on opisuje dešavanja u Beču i Švajcarskoj, gde je nakon Beča bio u izgnanstvu, u kome se vidi dotruljivanje, ranije već dobrano trule nemačke socijaldemokratije pod naletom Velikog rata.

Svaki drugi rat osim revolucionarnog radnička klasa je unapred izgubila. Svaki je radnik rat izgubio onda kada stupi u vojne redove koji brane interese vladajuće klase, kada svoj život založi za interese vladajuće klase.  Svaki je austrijski vojnik rat izgubio onda kada je smetnuo sa uma da radnik nema otadžbine. 

Kome pripadaju političke partije

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 14. januara 2014. godine

U nedavnom intervuu za Večernje novosti, predsednik političkog saveta Demokratske stranke, g. Mićunović, je pokušao da građanstvu predoči kako demokratska stranka ne pripada njenim liderima [Tadiću i Đilasu], i to je formulisao na sledeći način:

“Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović poručio je danas da, bez obzira na ishod nesuglasica u toj stranci, važno da ona ostane jedinstvena i snažna opozicija sadašnjim negativnim društvenim procesima, jer, kako je rekao, ona ne pripada ni Draganu Đilasu ni Borisu Tadiću, već članovima i biračima Demokratske stranke i, još šire, građanima demokratske Srbije.“[1]

Udarac sindikalnim liderima ili sindikalizmu

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 13. januara 2014. godine

Drvlje i kamenje na sindikate, to je novo oružije zagovornika novog Zakona o radu. Sindikalni lideri jesu kompromitovani, na prvom mestu sadejstvom sa vlastima na polju poboljšanja uslova za investiranje u Srbiju. S te strane gledano, to je ono što se neminovno događa kad s đavolom tikve sadite. Ovom linijom ide i ministar Radulović. On prati liniju ogorčenja radništva na svoje sindikalne predstavnike, od kojih su neki decenijama na  najvišim sindikalnim pozicijama, te od sindikalizma stvorili svojevrsni privatni biznis.

Ministar Radulović tvrdi da je Nacrt zakona o radu pre svega usmeren protiv tih društvenih parazita [u prenesenom smislu]. Doslovno on kaže:  “Više neće biti zaštićeni ni njihovi predsednici koji po starom zakonu nisu mogli da dobiju otkaz, čak i da ništa nisu radili.“[1]

Gospodar Vučić

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 12. januara 2014. godine

Koliko je samo trebalo “političke umešnosti”, koliko samo političkih trikova, odstupanja od zakona, moljakanja – kako bi se 2006. godine usvojio Ustav Republike Srbije. U vreme u kome je, proživljavajući opštu bahatost elite u procesu tranzicije ka kapitalizmu, već dobrano opalo interesovanje ljudi za odluke političkog vrha. U vremenu koje prate neuspeli izbori za predsednika Republike – tri puta zaredom – te konačni izbor prvog čoveka Srbije, po ukidanju cenzusa za izlaznost, sa izlaznošću od 47%. Na posletku je Ustav izglasan, na dvodnevnom referndumu, uz izlaznost od 57%[1] [53% od ukupnog broja upisanih birača glasalo je ZA]. Treba dodati i to da je celokupna elita bila angažovana na agitaciji za Ustav, od sitnih partijaca – direktora javnih opštinskih preduzeća – do patrijarha SPC. Nekolicini parlamentarnih stranaka koje su se protivile ovakvom ustavu više je smetala preambula ustava i prvi član nego li celokupnost ustavnog rešenja.[2] Dakle, porođajne su muke bile to srpske elite da usvoje lex fundamentalis, u koji će uvrstiti nove stare institute [privatnu svojinu, nacionalnu orijentisanost Republike, pravo na rehabilitaciju i restituciju, monarhističke državne simbole] i na posletku reklamu koja je isticana u prvi plan “sačuvajmo naše Kosovo”.