Veliki rat i velika skretanja

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 27. januara 2014. godine

Ove se godine, na stogodišnjicu početka, aktualizira Veliki rat i uloga Srbije u njegovom otpočinjanju i učešću. U vezi sa tim pitanjima ide se do te mere široko s namerom ne bi li se zaobišla analiza same suštine ovog do tada neviđenog svetskog masakra. Na ovu temu će se ove godine dosta pisati, kao što se prethodne godine pisalo, najavljivala godina Velikog rata nakon godine Milanskog edikta. Međutim većina tekstova na ovu temu bavi se kritikom nedostojne vlasti, nedostojne ovako 'značajne uloge' Srbije u istorijskim okolnostima koje su uzdrmale svet. Ove istorijske okolnosti zaista jesu uzdrmale svet. Međutim, za te katastrofalne posledice nije mogao biti odgovoran jedan adolescent opčinjen idejom jugoslovenskog nacionalizma. Za njih nije mogla biti odgovorna ni smrt jednog u nizu nadvojvoda austrijskih, koji je - kako to obično stoji u carskim nekrolozima - život položio na branik otadžbine, razume se, u pauzama između dva carska banketa. Odgovorne su imperijalističke igre vladajuće klase.

Interesantan je deo autobiografije Lava Trockog (Moj život), u kome on opisuje dešavanja u Beču i Švajcarskoj, gde je nakon Beča bio u izgnanstvu, u kome se vidi dotruljivanje, ranije već dobrano trule nemačke socijaldemokratije pod naletom Velikog rata.

Svaki drugi rat osim revolucionarnog radnička klasa je unapred izgubila. Svaki je radnik rat izgubio onda kada stupi u vojne redove koji brane interese vladajuće klase, kada svoj život založi za interese vladajuće klase.  Svaki je austrijski vojnik rat izgubio onda kada je smetnuo sa uma da radnik nema otadžbine. 

РОČЕТАК RАТА

Lav Trocki

Videli smo kako se na ogradama i zidovima Веčа роја vljuju ovakvi natpisi:  „Alle Serbeп mussen sleгben!” („Svi Srbi moraju umreti!”, prim. prev.). To je postao poklik kojim su se deca dozivala na ulicama. Naš mladi sin, Serjoža, uvek spreman da se usprolivi na travnjaku je Sjeveгinga uzviknuo: „Hoch Serbien!“ („Živela Srbija!“, prim. prev.). Kući se vratio pokriven modricama, tako prošavši kroz prvo iskuslvo iz međunarodne politike.

Bjukenen, bivsi ambasador Velike Britanije u Petrogradu, u svojim Memoarima sa оduševljenjem govori o „čudеѕnim prvim danima avgusta“, tokom kojih mu se Rusija cinila „potpuno preobrazena“. lzraze istog ushićenja možemo naci i u sećanjima drugih državnika, mada oni ne bi lako celovito oličavali ogranicenu uobraženost vladajućih klasa. U svim evropskim centrima su avgustovski dani bili jednako „čudesni“, sve su zеmlје izgledale „preobražene“ da bi radile na međusobnom unistenju.

Patriotski elan masa u Ausirougarskoj je od svega bio najneočekivaniji. Šta је moglo naterati Pospešila, obućaга iz Веčа, роlа Nemca роlа Čeha, ili našu piljaricu, frau Mareš ili kocijašа Frankla da učestvuju u manifestacijamа na trgu pred Ministarstvom odbrane? Nacionalna ideja? Koja? Austrougarska je bila upravo negacija naciопаlпе ideje. Ne, pokretačka snaga je bila u nеčem drugom.

Postoji puno ljudi te vrste čiji citav život, dan za danom, prolazi u monotoniji i bez nade. Na njima počiva savremепо društvo. Poziv na орštu mobilizaciju se u njihovom životu pojavljuje kao obećanje. Sve mučno na šta su naviknuti је odbačeno; ulaze u kraljevstvo novog i neobičnog. Promene koje ćе uslediti su јоš manje predvidlji ve. Možemo li znati hoće li biti bolje ili gore? Воlје, nara vno... Šta ima gore za Pospešila od onoga što је upoznao u „normalna“ vremena?

Austro-nemački ratni plakat

Šetao sam centralnim ulicama tog Веčа koji sam tako dobro poznavao i posmatrao gomilu koja je na neki čudan nacin ispunjavala otmenu četvrt Ringa gde su se budile nade. A zar nisu delom već bile i ostvarene? Zar bi se u neko drugo vreme železnicari, pratje, obućari, radnici i šegrti iz predgrađa mogli osecati kao kod kuće, gospodari situacije u Ringu. Rat je obuzeo sve i zbog toga se potlačeni, oni koje је zivot prevario osećaju jednakim sa bogatim i moćnim. Neka ovo ne bude shvaćeno kao paradoks: u ponašanju bečke svetine koja je učestvovala na manifestacijama u slavu habsburškog oružja pronašao sam izvesne crte koje su mi bile poznate od oktobarskih dana 1905. godine u Petrogradu. Nije stučajno što je rat istorijski gledano često bio majka revolucije...

Ipak, koja razlika, ili tačnije, kolika suprotnost u stavu klasa prema ratu i revoluciji. Bjukenen je tih avgustovskih dana rekao da su „čudesni“ i da se Rusija probudila. Nasuprot tome grof Vit je o najzanosnijim danima 1905. godine napisao: „Izgleda da je velika većina Rusije роludelа".

Jednako kao i revolucija, i rat citav život izbacuje izvan uobicajenog koloseka. Ali, revolucija zadaje udarac postojećoj vlasti. Nasuprot tome, rat u prvo vreme učvrscuje vlast države koja u nastalom haosu izgleda kao jedina potpora, dok sam rat ne potkopa tu vlast. Nade koje su se mogle zasnivati na socijalnim i nacionalnim potresima u Pragu ili Trstu, kao i u Varšavi ili Tiflisu, bile su potpuпо lišene svake osnove na početku rata.

U septembru 1914. godine pisao sam pismo u Rusiju:

„Mobilizacija i objava rata su na neki način izbrisale sve nacionalne i društvene suprotnosti u zemlji. Ali, to je samo odlaganje koje je omogucila istorija, neka vrsta političkog moratorijuma. Ugovori su protestovani ali trebaće to dobro platiti“.

Kada sam to pisao razume se da nisam mislio samo na Austrougarsku vecć i na Rusiju, i to pre svega na Rusiju.

Događaji su sledili jedan za drugim, gomilali se. Теlеgramom smo dobili vest o Žогеѕоvом ubistvu. U novinama je bilo toliko podmuklih laži da nam, barem za nekoliko sati, nije preostajalo drugo do da sumnjamo i da se nadamo. Ali, i ta mogućnost je brzo nestala.  Žогеsa su ubili njegovi neprijatelji a izdala vlastita parlija.

Kakav je bio stav prema ratu na koji sam nailazio u vladajucim krugovima austrijske socijaldemokratije? Jedni su otvoreno pokazivali svoju radost izrazima koji su obilovali grubim uvredama na racun Srba i Rusa, ne praveci veliku razliku između vlade i njihovih naroda. Oni su u suštini, organski, bili nacionalisti; tanka glazura socijalističke kulture kojom su bili pokriveni je sa njih оtраdаlа пе iz dana u dan, vec iz časa u čas. Sećam se kako је Н. Dojč koji је kasnije postao nesto kao ministar odbrane, odlučno govorio kako je taj rat neizbežan i spasonosan jer će konačno osloboditi Austriju od srpske „more“. Drugi, sa Viktorom Adlerom na сеlu, rat su smatrali spoljnom katastrofom koju treba znati podneti. Ta pasivnost i isčekivanje su služili samo da prikriju partijsko krilo koje je bilo otvoreno nacionalisticko. U izvesnim prilikama, duboki mislioci su podsećali na nemačku pobedu 1871. godine koja je osigurala nemački industrijski napredak, a рrema tome i napredak socijaldemokrati је.

Nemačka је 1. avgusta objavila rat Rusiji. Rusi su već pre tog datuma napustali Веč. Ujutro, treceg avgusta sam otišao u Vincajl da se posavetujem sa socijalističkim poslanicima i da ih pitam šta treba da radimo mi ostali ruski emigranti. Fridrih Аdlег je teran snagom inercije, јоš uvek u svojoj radnoj sobi, nastavljao da prevrće knjige i papire, da priprema marke za međunarodni kongres socijalista koji treba da se održi u Вeču. Та ideja o kongresu je ipak vec bila samo ргоšlost. Druge snage su stupile na scenu...

Stari Adler mi je predloiio da me smesta odvede na pravi izvor informacija, kod sefa političke policije koji se zvao Gejer. U autu na putu prema prefekturi sam skrenuo pažnju Adleru da je rat zemlji dao privid praznoverја.

Anti-nemački ratni poster iz 1914. god.

- Raduju se oni, - smesta mi je odgovorio, - koji ne polaze na front. Osim toga, па ulicama se sada vide svi neuravnoteženi, svi ludaci... Ovo je njihovo vreme. Ubistvo Žoresa је samo početak. Rat je prilika za ispoljavanje svih instikata, svih obіika ludila...

Psihijatar po obrazovanju, Аdlег je često političke događаје posmatrao –„narocito опе u Austriji“, govorio је ironično - sa psihopatološke tačke gledišta. Tada mu nije ni раdаlо na pamet da ćе njegov sin izvršiti političko ubistvo. U casopisu Kampf kojim је upravljao njegov sin Fridrih bas sam uoči rata objavio članak u kojem se govorilo o beskorisnosti individualnog terora. Treba reći da je direktor časopisa veoma hvalio taj članak. Terorističko dеlо koje je zatim počinio је bilo eksplozija prestrašenog oportuniste - ništa više. Pošto је dao оduška svome оčаји, Fridrih Adler se vratio na svoj nekadašnji put.

Gejer je na obazriv nacin izjavio da bi sutradan ujutro moglo biti izdato naređenje o internaciji Rusa i Srba.

- Vi mi dakle savetujete da odem?

- Što pre to uradite bice bolje.

- Dobro. Sutra sa porodicom krećem u Švajcarsku.

- Нm... Više bih voleo kad biste otisli danas.

Тај razgovor je održan u tri sata po podne. U šesi i deset već sam bio sa porodicom u vozu koji je išао ka Cirihu. Za sobom sam ostavio prijateljstva ostvarena u periodu od sedam godina, knjige, arhivu, započeta dеlа među kojima i jednu raspravu sa profesorom Masarikom o sudbini ruske kulture.

Telegram koji mi je javljao o kapitulaciji nemacke socijaldemokraiije potresao me je mnogo više nego objava rata, mada sam bio daleko od toga da naivno idealizuјеm nemački socijalizam.

Vec 1905. godine sam napisao i ponovio više puta:

„Evropske socijalističke partije su izgradile svoj konzervativizam koji je postajao jači sto su šire mase prihvatalе socijalizam... Socijaldemokratija bi u određenom trenutku u buducnosti mogla postati neposredna smetnja u sukobu izmedu radnika i buržoaske reakcije. Drugim recima, konzervativizam socijalističke propagande proleterske partije može u određenom trenutku omesti direktnu borbu proletarijata za osvajanje vlasti".

Smatrao sam da zvanicne vođe lniernacionale nеćе biti sposobne da u slučaju rata preuzmu revolucionarnu inicijativu. Ali, nisam mogao da veruјет da bi socijaldemokratija mogla da puzi pred nacionalnim militarizmom.

Kada smo u Švajcarskoj dobili broj časopisa Forverc u kojem је bio izvestaj sa sednice Rajhstaga, koja je održana 4. avgusia, Lenjin je bez oklevanja izjavio da je to falsifikat, dokument koji je napravio nemački G.Q.G. da bi prevario i zaplašio neprijatelja. Tolika je јоš uvek bila - uprkos Lenjinove kritičke sposobnosti - vera koju smo imali u nemačku socijaldemokratiju.

Medutim, bečki Arbajler cajtung je za kapitulaciju nemačkog socijalizma pisao da je to „veliki dan za

Saveznički ratni plakat
("Hoćeš li se boriti sada ili čekati na ovo?")

nemačku naciju"... Za Osterlica je to bio vrhunac. Njegov „Austerlic“...  Nisam verovao da je broj Forverca lažan. Prvi utisci koje sam neposredno prikupio u Веču su me pripremili na najgore. Međutim, glasanje od 4. avgusta је u meni izazvalo jedan od najtragicnijih osećaja u čitavom životu. Šta bi rekao Engels pitao sam se. Odgovor mi je bio jasan. Kako bi postupio Bebel? Što se njega tiče nisam bio potpuno siguran. Ali, Bebel više nije bio živ. Ostao je samo Haze, роšteni provincijski demokrata lišen svake teorijske perspektive i revolucionarnog temperamenta. U svakoj oskudnoj situaciji bio je sklon da se uzdrži od konačne odluke, pribegavao polovičnim merama i išcekivao. Događaji su ga daleko nadilazili. A iza njega su jos bili Šajdemani, Eberti, Velsovi...

Švajcarska је bila odsjaj Nemačke i Francuske, ali pod velom neutralnosti, to jest, u ublaženom i potpuno svedenom obІiku. Najsnažniju sliku svega toga je davala savezna skupština čiji su članovi bili i dva socijalistička poslanika sa istim imenom i prezimenom: Johan Zig iz Ciriha i Žап Zig iz Ženeve. Prvi, žestoki germanofil a drugi još žešći frankofil. Tako se lnternacionala mogla ogledati u Švajcarskoj.

Rat je bio objavljen već više od mesec dana, kada sam u jednoj ciriškoj ulici sreo starog Molkenbura koji је tu došао da obrađuje javno mišljenje. Kad sam ga pitao šta partija misli o razvoju svetskog rata, taj poštovani član rukovodstva mi je odgovorio:

- Za dva naredna meseca ćemо zavrsiti sa Francuskom. Onda ćemo se okrenuti prema istoku. Pobedićemo carske trupe i tada ćemo za tri meseca, cetiri najviše, dati Evropi čvrsti mir.

Prenosim taj odgovor red po red iz sveske u koju sam ga odmah zapisao.

Razume se da Molkenbur nije izražavao svoju licnu ocenu. On je samo prenosio zvanično misljenje socijaldemokratije.

U isto vreme se francuski ambasador u Petrogradu kladio sa Bjukenenom u pet funti sterlinga da ćе se rat zavrsiti рге Božica.

Mi, „utopisti“, smo u nečemu bili bolji proroci od tih realista, gospode socijaldemokrata i diplomata.

Švajcarska u kojoj sam morao da cekam podаlје od rata me je podsećala nа finski pansion „Rauha“ gde sam tokom jeseni 1905. godine saznao za uspon revolucionarnog talasa. Naravno, i u Švajcarskoj је vojska bila mobilisana a u Bazelu se čak čulа i grmljavina topovske paljbe. Međutim, ogromni pansion helvetske porodice gde je najveća briga bila obilje sira i oskudica krompira, podsećao је па mirnu oazu okruienu vatrama rata. Govorio sam sebi: „Možda nismo tako daleko do trenu tka kad ćemo moći da napustimo to utočište i ponovo vidimo radnike Petrograda u sali Tehnološkog instituta“.

Do tog trenutka imali smo da sačekamo јоš trideset tri meseca.

Potreba da razumem ono sto se događa me je navela da vodim dnevnik.

Već 9. avgusta sam napisao:

„Sledeca stvar je ocigledna: više se ne radi o greskama, o izvesnim oportunističkim postupcima, o nespretnim izjavama na skupštinskim govornicama, o glasanju socijaldemokrata velikog vojvodstva Bada o budietu ni o iskustvima francuskog ministerijalizma niti o izvesnim otpadnicima među vođama; radi se o propasti lnternaciоnаlе u vreme kad je odgovornost najveća“.

11. avgusia sam napisao:

„Jedino će budenje socijalističkog revolucionarnog pokreta - koji smesta mora preduzeti izuzetno žestoke mere - postaviti osnove nove lnternacionale. Godine koje dolaze biće epoha društvene revolucije“.

Živo sam se ukljucio u život švajcarske socijalisticke partije. U radničkoj bazi je moj internacionalizam nailazio na gotovo jednodusne simpalije. Sa svakog partijskog skupa sam se vraćao sa novom zalihom sigurnosti u ispravnost svog stava. Najvažniju podršku sam imao u radničkom savezu Ajntraht (Einlrachl), koji je bio međunarodnog sastava. U dogovoru sa upravom sam роčеtkom septembra sastavio projekat manifesta protiv rata i socijalpatriotizma. Uprava je pozvala vođe partije da prisustvuju skupu na kome je trebalo da na nemačkom branim manifest, ali vođe nisu došle. Smatrali su da je suviše rizično da zauzmu stav o pitanju o kojem se toliko raspravljalo; višе su voleli da sačekaju i ograničili su se da trenutno bez javnosti kritikuju „preterivanja“ nemačkog i francuskog šovinizma. Skupština Ajntrahta je gotovo jednoglasno usvojila manifest koji je, mada zanemarivan, dao ozbiljan podsticaj partijskom mnjenju. То је, moždа, bio prvi internacionalistički dokument koji је proizasao iz radničke organizacije od početka rata.

Tada sam, takođe prvi put, bližе upoznao Radeka koji je iz Nemačke dosao u Švajcarsku. On je bio na krajnjem levom krilu u nemačkoj partiji pa sam se nadao da ću u njemu pronaći pristalicu svojih ideja. Radek je, ustvari, o vođama nemačke socijaldemokratije govorio sa izuzetnom nepomirljivošću. Oko toga smo se slagali. Ali, pričajući sa njim, sa čuđenjem sam utvrdio da ne veruje u mogucnost proleterske revolucije u uslovima rata, pa ni revolucije uopste u skoroj buducnosti.

- Ne, - odgovarao је, - proizvodne snage čovecanstva, uzete u celini, nisu јоš uvek dovoljno razvijene.

Ја sam već navikao da čujem da su proizvodne snage u Rusiji nedovoljne da bi garantovale osvajanje vlasti od strane radničke klase, ali nisam mislio da ću takav odgovor dobiti od političara i revolucionara iz razvijene kapitalističke zemlje. Nešto pre mog odlaska iz Ciriha, Radek је nа jednom skupu Ajntrahta održao veliko predavanje u kojem je uz mnogo argumenata nastojao da pokaže da kapitalistički svet nije spreman za socijalisticku revoluciju.

O Radekovom predavanju kao i u орšte о životu na raskršću kakvo je Cirih bio u to vreme, na početku rata, posioji opis Švajcarskog istoričara Brupbahera u memoarima  koji nisu neinteresantni. Zanimljivo je ustanoviti da Brupbaher za moje tadasnje ideje kaze da su... pacifističke. Nemoguce је razumeti šta је pod tim podrazumevao. Jedna knjizica koju je napisao, samim svojim naslovom opisuje njegov vlastiti razvoj:  Od таlograđanina do boljševika. Mogao sam sasvim jasno da zamislim zasto је Brupbaher za svoje tadašnje ideje upotrebio prvi deo naslova i da ga prihvatim u potpunosti. Što se tiče drugog delа, tu ne bih hteo da preuzmem odgovornost.

Kad su nemačke i francuske novine dаlе jasnu sliku totalne katastrofe koja se dogodila zvaničnom socijalizmu, odložio sam svesku sa zabeleškama da bih napisao političku brošuru o ratu i internacionali. Pod utiskom prvog razgovora koji sam vodio sa Radekom, za tu knji gu sam napisao predgovor u kojem sam najodlučnije naglasio da je sadašnji rat samo pobuna kapitalističkih proizvodnih snaga posmatranih u svetu u celini, protiv privatnog vlasništva s jedne strane - i protiv državnih granica sa druge...

Brosura pod naslovom Rat i internacionala se kao i druge moje knjige najpre pojavila u Švajcarskoj, zatim u Nemačkoj i Francuskoj, kasnije u Americi i konačno u Sovjetskoj republici. O svemu tome ovde treba reci nekoliko reči:

Moj rukopis napisan na ruskom je preveo jedan Rus koji bas nije najbolje znao nemački jezik. Profesor Ragaz iz Ciriha je preuzeo na sebe da ispravi taj nemački prevod. Za mene je to bila prilika da se upoznam sa tom neobičnom ličnošću. Hrišćanin i vernik i što је јоš zanimljivije, teolog po obrazovanju i struci, Ragaz je istovremeno bio па krajnjem levom krilu švajcarskog socijalizma, prihvatio najžešćе metode borbe protiv rata i izjašnjavao se za proletersku revoluciju. On i njegova žena su me očarali svojim izuzetno ozbiljnim moralnim stavom prema političkim problemima, što ih je u njihovu korist, razlikovalo od austrijskih, nemačkih i švajcarskih socijaldemokratskih funkcionera i od mnogih drugih, lišenih svake ideologije.

Ako se ne varam, Ragaz je kasnije bio primoran da svojim idejama žrtvuje univerzitetsku katedru. Za sredinu kojoj је pripadao to nije bila mаlа stvar. Ali, u razgovorimа koje sam sa njim vodio i tokom kojih sam osećao poštovanje za tog neobičnog čoveka, imao sam gotovo fizički osecaj tankog ali potpuno neprobojnog vela između nas. Bio je mistik do srži: nije pokušavao da prenese svoje verovanje, čak ga nije ni spominjao, ali je, čak, i ideja oružane pobune u govorima koje je držao bila obavijena nadprirodnim dahom koji je u meni izazivao samo neprijatni osecaj hladnoće. Čim sam роčео da pišem, intuitivno sam osetio da sam materijalista, a zatim svesni materijalista i ne samo da nisam osecao potrebu da upoznam svetove nekog drugog reda, već nikako nisam ni mogao da uspostavim psihološki kontakt sa ljudima koji imaju dovoljno kvaliteta da u isto vreme prihvataju Darvina i Sveto trojstvo.

Zahvaljujuci Ragazu moja brošura је izašla na dobrom nemačkom. Već od decembra 1914. godine je iz Švajcarske pronašla tržište u Austriji i Nemačkoj. Ljudi sa levice, F. Platen i drugi su se pobrinuli za to. Namenjena nemačkim zemljama, brošura је рге svega bila usmerena protiv nemačke socijaldemokratije, partije koja je upravljala drugom internacionalom. Sećam se da je novinar po imenu Hajlman, prva violina među šovinistimа, izjavio povodom te knjižice da je to dеlо ludaka ali ludaka u cijem ludilu ima sistema. Nisam se mogao nadati većoj pohvali. Naravno, tvrdilo se i da je to деlо deo vešte propagande za saveznike.

U Francuskoj ću, nešto kasnije, neočekivano pročitati u novinama telegram koji je stigao iz Švajcarske u kojem mе je jedan nemački sud osudio u odsustvu na zatvor zbog moje ciriške brošure. Iz toga sam zakljucio da je dеlо imalo priželjkivani efekat. Sudije slepo odane Ноеncolernima su mi tom osudom, kojoj nisam požurio da se podvrgnem, učinile neprocenjivu uslugu. Za klevetnike i uhode Antante koji su se bavili mnome, osuda koju su izrekli Nemci je predstavljala veliku teškoću kada su velikodušno nastojali da pokažu kako sam ja u stvari agenl nemačke službe G.Q.G..

То nije sprečilo francuske vlasti da na granici zadrže moju brošuru „zbog njenog nemačkog porekla“. U odbranu tog dеlа a uperena protiv francuske cenzure, u novinama Gisiava Ervea se pojavila dvosmislena zabeleška. Mislim da ju je napisao Šarl Rapor koji је dosta poznat i koji je u svakom slucaju pisac najveceg broja kalambura koje je jedan covek ikada zamislio, posvecujuci tome citav svoj dugi život.

Posle oktobarske revolucije, jedan domisljati izdavač iz Njujorka je moju nemačku brošuru objavio u obliku knjige. Po onome što је sam pričao, navodno mu je Vilson iz Веlе kuce telefonom naložio da mu dostavi bolje stranice: bio je to trenutak kad je predsednik pravio svojih četrnaest tačaka i kao što govore dobro obavesteni ljudi, nije mogao da podnese što su mu boljsevici ukrali najbolје od njegovih јformula. Za dva meseca moja ćе brošura u Americi biti prodata u 16000 primeraka. Ali, dosli su dani Brest-Litovska. Američka štampa se besno digla protiv mene i mоја brošura uskoro je nestala sa tržišta.

U sovjetskoj Rusiji je ciririška brošurа bila izdata više puta, postala je udžbenik marksizma za pitanje rata. Sa „tržišta“ komunističke internacionale je uklonjena tek posle 1924. godine, kad je otkriven „trockizam“. Sada je to zabranjeno dеlо kao što је bilo i pre revolucije. Tako vidimo da i knjige imaju sudbinu.

Lav Trocki, Moj život

(Niš, Gradina 1990. godine - 287- 297 str.)