Objavljeno 28. januara 2014. godine
 |
| Dušan Petričić, Glasanje (Politika) |
Kao što se i moglo pretpostaviti, prvi čovek je rekao sudbonosno 'da'. Parlamentarni izbori su
faktički raspisani. Ostaje samo da Narodna skupština Republike Srbije usvoji
ostavku predsednika Vlade Republike Srbije, pa da predsednik Republike Srbije
raspusti Narodnu skupštinu Republike Srbije i raspiše vanredne izbore za
narodne poslanike. E onda će i formalna strana, ta puka formalnost, biti
ispoštovana. Onaj najbitniji uslov je već ispunjen, prvi je dao svoj blagoslov.
Ministar Radulović, osetivši gibanja u Vladi, hitro
podnosi ostavku jedan dan pre no što će, na mig prvog potpredsednika, ostavku
podneti svi članovi Vlade. Ovo verovatno kao 'moralni šamar', sa jedne strane,
sindikatima koji ne dozvoliše da ih g. Vučić, posredstvom g. Radulovića,
reformiše, a sa druge strane, g. Vučiću za nedoslednost u sprovođenju reformi i
političarenju pred parlamentarne izbore, koji su se već osećali u vazduhu.
Ministar Radulović, sad već bivši ministar bivše Vlade, u celokupnoj ovoj zbrci
najmanje je bitan. On će iz fotelje ministarske uskočiti ponovo u neku
'stečajnu' direktorsku fotelju nekog od 'javnih gubitaša' kako bi nastavio sa
sprovođenjem politike rasturanja javnog sektora.
Kako kaže g. Vučić, Vlada je pala. Pala je filmski,
saplevši se o sopstvenu nogu. Međutim, da li je padom Vlade pala i politika
Vlade? Pa ako je po g. Vučiću, nije. Ne samo da ona nije pala već je ta politika
do te mere potrebna našem društvu, rekao bi g. Vučić, da joj je potreban 'čist
mandat'. Čist mandat podrazumeva, verujem, osvajanje natpolovične većine
izašlih birača na najavljenim martovskim parlamentarnim izborma, ili blizu
natpolovične većine kako bi kasnijom podelom mandata SNS, sa svojim trabantima[1], zadobio na upravljanje više od 125 poslaničkih mandata. Čist mandat –
čista Vlada – čista egzekucija.
Dželati, dakle, izlaze na izbore i od radništva će
zahtevati da mu daju političku moć ['čist' politički mandat], kako bi mogli da
ih opare sumporom, rastopljenim olovom i vrelim uljem i smolom, pa da im počupaju
ruke i noge, onako kako su dželati s početka XVII veka kaznili Fransoa
Ravajaka.[2] A ko su dželati radničke klase? To su bezizostavno svi oni političari
koji, na ma koji način, podržavaju i promovišu antiradničke reforme.
Radništvo je pokazalo snagu okupivši se u
demonstracijama protiv antiradničke reforme radnog zakonodavstva. Ohrabrujuće
je to da se u ovim demonstracijama nezadovoljstva, pa makar i na najnižen nivou
bez konkretnog političkog programa, organizovalo više od pola miliona radnika.
To je zaista vrlo dobra osnova za dalje delovanje i političko organizovanje
radništva.
Slaba izlaznost na izborima
je karta na koju ovaj put igraju g. Vučić i njegova kamarila. Ukoliko oni i
zadobiju 'čist mandat', to ne treba da obeshrabri radništvo – jer to bi u tom
slučaju bilo samo odraz fleksibilnosti kompradorskog
izbornog sistema.[3]
[1] Za sad su svi
dosadašnji partneri SNS-a potvrdili svoju lojalnost, a plejadi veličanstvenih
pridružuje se i SPO.
[2] Fransoa Ravajak je
ubica francuskog kralja Anrija IV, poznatog pod nadimkom ‘kralj bog’,1610.
godine. Egzekucija Rajavaka i danas se pamti kao najbrutalnija izrečena i izvršena egzekucija u istoriji prava. Ravajaka su
najpre polili sumporom, istopljenim olovom, vrelim uljem i smolom, nakon čega su ga konjima raščerečili na četiri dela.
[3] U vezi sa ovim preporučujem tekst 'Zablude o
legitimitetu buržoaskog parlamentarizma' čiji sam ja koautor. - http://www.crvenakritika.org/politika/236-zablude-o-narodnom-legitimitetu-burzoaskog-parlamentarizma
