Objavljeno 18. februara 2013. godine
Povodom sloma Pariske
komune, 28. maja 1871. godine, prvi balkanski radnički list „Radenik“ je
objavio, u periodu od 3. do 8. juna 1871. godine (u brojevima 2., 3. i 4.),
članak pod nazivom Radničko pitanje;
u kome je Svetozar Marković nastojala da javnosti, u opštem primeru, približi
stanje u radničkoj klasi koje je dovelo do Komune.
 |
| List "Radenik" |
Radničko
pitanje[1]
Krvava borba u Parizu
izazvala je kod nas čudnovate pojave. Svuda viču pismeno i usmeno na neko
strašilo „komunizam“ a ne znaju ni sami šta je to. Čućete često u kafani, na
ulici ili šetalištu: „šta zar je stekao, a on – lenština koji ništa nema i
ništa ne radi da dođe pa da deli sa mnom? Ja sam radio i krvavo zaslužio a oni
su razbojnici, skitnice, palikuće“ itd. svi pridevi koji su iz novina
pozajmljeni, kao da je u Beogradu društvena revolucija, a ne u Parizu. Mi smo
već kazali da nema nikakve nauke pod imenom „socijalizam“ „komunizam“ itd. koja
bi propovedala pljačku i otimanje – niti je ikada bilo.Međutim ima u društvu
nepravde, pljačke, tiranije, robovanja, mržje, osvete, borbe, klanja, paljevine,
itd. U raznim spisima govorilo se o svim manama i nesrećama društvenim i
predlagana su razna sredstva kako da se te mane uklone. Može biti da u njima
ima nečega „preteranog“ što se ne može postići itd. ali treba razumeti jednom
za svagda, da su ti spisi (i ta nauka) ponikli usled onih zala što ih
spomenusmo, a nisu oni stvorili ta zla ni u društvu, niti su ih izmislili u
svojoj fantaziji.
Od
kuda niču sva ta zla u društvu? Mi smo već kazali više puta da je glavni i
suštinski uzrok tome i što je samo društvo pocepano u svojim životnim
interesima. Jednima je palo u deo bogatstvo, izobraženje, vlast i – nerad, a
drugima sirotinja, neznanje, potčinjenost i neprekidni, prekomerni posao. Mi nećemo
kazivati kako je ponikla ova podela u društvu. Morali bi da pišemo istoriju
radničkog pitanja, a to je veoma dugo. Mi ćemo učiniti samo jednu pretpostavku,
koja će se bez sumnje dopasti svakome ekonomisti po zanatu, naime: da je podela
u društvu ponikla na najmirniji i najzakonitiji način: „u početku
stvaranja kapitala (misle ekonomisti) svet je bio podeljen na vredne pčele i
lenje trutove. Pčele su radile, stekle i ostavile svoje bogatstvo u nasledstvo
svome potomstvu, trutovi su prodavali zjala, uživali bez razloga, umrli u
sirotinji i ostavili u nasledstvo svome potomstvu, da večito radi s tuđim
kapitalom i da večito plaćaju procente, dividende, rente, poreze itd. Trutovi
su dakle učinili greh u nezapamćeno vreme i ovaj je prelazio sa oca na sina kao
„prvorodni greh“ iz biblije, dok se nisu grešnici razmnožili i stvorili
suvereni mnogobrojni proleterijat.“[2]
Zbilja! Da bi izbegli suvišne razgovore mi primamo današnju podelu u društvu,
kao nešto što postoji i što je došlo prirodnim tokom ljudskog života. Kada je
već kapital stvoren i nagomilan, on je kadar da se sam razvija i uvećava a da
njegov gosa, kapitalist, ništa ne radi.
Kapital je skup mrtvih stvari, pa se opet sam
svojom sopstvenom snagom uveličava! Ovo doduše izgleda malo čudnovato i
podseća veoma na staru priču kako je kazan Nastradin-odže rodio bakrače, – ali
u stvari je tako.
S
kakvim će se procentom kapital uveličavati to zavisi od različitih uslova, od
veličine kapitala, od stanja pivrede one zemlje u kojoj se kapital nalazi, od
ličnih svojstava kapitalista itd. Tek to je fakt, da kapital ima svojstvo da se
sam uveličava i da njegov gosa nikako, što no vele, i prstom ne makne. Da
iznesemo samo neke primere. Imam ja recimo kapital 1000 dukata u zlatu gotovih, a znam da je u jednom okrugu
glad – nije ponela godina, treba se izraniti, treba platiti porezu itd. tad ja
ili bolje – moj kapital ode tamo. On se rasturi sav po narodu. Kome 10 dukata,
kome 50, kome 100, a svakome „cvancik na dukatu“ – to su 1000 cvancika ili 60
2/3 dukata mesečno. Obligacija mi se izdaje vazda u zakonitoj formi, sa
sigurnim jemstvom ili zalogom, meni dakle ostaje samo da izbrojim pare. Prvih
1000 dukata ja sam može biti zaradio (ako mi nisu ostali u
nasledstvo), ili sam kopo (samo od kopanja niko nije stekao imanje) ili kovao,
ili služio u dućanu mušterije, ili trčao i mučio se te kupovao i prodavao dok
nisam stekao „kapital“. Pošto sam već što no reč „uvatio maju“ mogu da ništa ne
radim već da živim od prihoda. Razume se da onaj koji primi od mene kapital u
zlato, mora ga promeniti u ralo, volove, seme za posev, brašno za ranu, itd. i
ovom kapitalu mora pridodati svoj rad te zaraditi više no što sam mu dao da
meni vrati i opet da mu ostane da živi, da ne mora opet od mene zajmiti. Neko
dakle mora zapeti leđima da uveća moj
kapital, ali taj „neko“ nisam ja.
Ovo
je prvobitan upravo patrijarhalan način, kako se „slobodni“ kapital sam svojom
snagom uveličava. Taj način postojao je kod najstarijih naroda pre nekoliko
hiljada godina, postoji danas kod nas Srba, a tako isto kod Francuza, Nemaca,
Engleza i drugih naroda koji su u ekonomskom razvitku nekoliko vekova ispred
nas. To je suviše grub način, zato se vazda od pamtiveka vikalo na ljude koji
na taj način prave kapital: oni su „grabljivci“, „kožoderi“, „zelenaši“ itd. Ali
u današnjem obrazovanom svetu kapital ima neizbrojno načina da se uvećava sam
svojom snagom. Često na takav način, da onaj kome se kapital najbrže uvećava,
dobija ime „dobrotvor“, „patriota“ itd. Npr. davanje novca pod interes u
današnje vreme, ili što se danas zove „kreditiranje“ (davanje kredita), tako je
„civilizovano“, da jedan okretan bankar može davati novac na kredit sa 6, 8,
10, 12 procenata pa opet imati godišnje toliko procenta na svoj kapital da bi sa tim procentom zadovoljio i najgori zelenaš.
Kakvim tajanstvenim, zakonitim putevimato biva, mi ćemo kazati drugi put, za
sada samo tvrdimo da i ovaj kapital mora najpre preći u ruke kakvog
industrijalnog neposredno ili posredsvom trgovca i tu se moraju upotrebiti u
krajnjem rastojanju nečije ruke, leđa, mozak, itd. da zarade i procenat
bankarski i zaradu trgovačku i dobit onog preduzeća kuda je otputovao kapital.
Ili ja imam akcija kakvog železničkog ili parobrodskog ili nekog rudnika ili
fabrike društva u vrednosti 1, 2, 3 i više hiljada. U takvim radnjama mora
učestvovati desetina, stotina ili više hiljada radnika od prostog kopača i
poslužitelja do izobraženog inženjera ili mehaničara itd. koji su proveli po
10-15 godina dok su naučili svoj zanat; mora biti sposobnih upravljača cele
radnje: knjigovođa, direktora itd. Svi oni moraju raditi da se preduzeće podigne i da prinosi asnu. Ja ne moram znati
ništa, apsolutno ništa, šta se radi u tim radnjama u kojimasam ja akcionar. Ja
mogu sedeti u Berlinu, Beču ili Pešti ili ma gde na drugom mestu, a moja će mi
akcija donositi „procenat“ na kapital i osim toga deo od čiste dobiti celokupne
radnje „dividendu“, mada ja nemam ni poma o celoj radnji koja postoji u
Beogradu. I ovde, razume se, mora se kapital promeniti u hranu, odelo i druge
namirnice drugih radnika koji su nužni da se železnica, rudnik ili drugo što
podignu i održavaju; dalje mora se promeniti u vagone, šine, zgrade itd. i tu
mora biti „neko“, ko će zapeti, ako ne za jednu a ono za više godina, grbinom
da zaradi onoliko koliko smo mi
kapitalisti uložili sa suviškom od koga se mora izdržavati cela radnja i još
nama mora preteći dobit – taj „neko“ ne moram biti ja. Može biti da sam
slučajno ja sam bankar, ili vlasnik fabrike ili direktor kakvog preduzeća i da
ja zaista osim primanja i trošenja dobiti imam posla da upravljam celom radnjom
i da trošim umnu snagu. Ovakvi slučajevi koji su dosta česti u današnjem
gazdinstvu, u stvari ništa ne menjaju. Gosa vrši dužnost upravljača i njegova
je zarada tolika ista koliku bi platu imao na tom mestu strani upravljač ili
koliko bi isti gosa mogao dobiti u kakvom tuđem preduzeću.[3]
Svu ostalu asnu donosi sam kapital i donosio bi kad gosa ne bi bio na tom
mestu. Kazan rađa odista bakrače u današnjem gazdinstvu i to često mnogo veće
nego što je sam kazan.
Mi
smo hteli da pokažemo u ovim primerima da savremeni evropski kapitalista ne mora biti vredan pa da
bude bogat niti da je radnik lenština pa da ostane siroma. Dovoljno je samo da
je jedan kapitalista a drugi radnik, pa da ovaj odnošaj ostane neizmenjen,
makar onaj za celog života ne radio ništa a ovaj svakog dana po 12 sati i više.
U
Evropi vlada kapital nad radom, ili upravo prošli nagomilani rad vlada nad sadašnjim
radom.
Za
vreme spahija radnik je davao izvestan deo svog rada njemu. Ovaj je to pravo
zadobio na sablji zavojevanjem. U današnjem gazdinstvu radnik izvestan deo
svoga rada daje kapitalisti. Ovaj je to pravo
zadobio raznim putevima između
ostalih i svojim nekadašnjim radom. Mi ostavljamo na stranu pravo pitanje: je
li taj odnošaj pravičan ili ne? Samo ćemo da promotrimo posledice ovakvog
stanja stvari u današnjem evropskom gazdinstvu.
U
isto vreme kada se je počela rušiti „feudalna“ sistema u Evropi tj. vlast
privilegovanog plemstva nad narodom započeo se brzi razvitak evropskog
bogatstva. U proizvodnji, trgovini i saobraćaju učinjena je ogromna revolucija
koja se po svojoj važnosti izjednačuje sa poznatom Francuskom revolucijom koja
je uništila spahije. Upravo ove dve revolucije išle su jedna s drugom uporedo;
izazvale su jedna drugu i potpomogle.
Otkriće
Amerike i morskog puta za Indiju izazvalo je iseljavanje iz cele Evrope u te
zemlje (kolonizaciju). Tamo su otvarane nove pijace za evropske proizvode i
otkriveni novi proizvodi za evropske pijace. Trgovina je postala međunarodna, svetska trgovina. Proizvodnja
i potrošnja postaju isto tako međunarodne npr. vuna koja se dobija u Srbiji,
izrađuje se u Engleskoj a podere može biti čak u Indiji ili Kitaju. A kože iz
Amerike prerađuju se u Evropi a poderu često u Srbiji. Prevrat je učinjen u
svim sredstvima za saobraćaj, menu i proizvodnju. Sve je to išlo u velikom
razmeru, ogromnim korakom; plovidba po rekama i morima, železnice, telegrafi,
fabrička proizvodnja, uvođenje i usavršavanje mašinerija u svim granama
industrije naticali su se u svom razvitku.
Mi
ćemo se naročito zaustaviti na samoj proizvodnji, jer je ona osnov celog
savremenog ekonomskog stanja.
Zanatlijski
esnafi, koji su postojali za vreme spahija nisu mogli da podmire potrebe velike
svetske pijace. Velike radionice i u njima podela rada počeli su nicati na
mesto pojedinih malih zanatlija. Manufaktura je počela da istiskuje zanate.
Pojedini radnik npr. kolar nije pravio cela kola, već jedan je pravio samo
paoce, drugi osovine, treći je okivao itd., od radnika se zahtevalo sve manje
raznostručne sposobnosti i mišljenja a sve više telesnog naprezanja i
mehaničkog rada. Na posletku fabrička industrija zamenila je manufakturu.
Mašinska proizvodnja bila je bolja i jeftinijanego manufakturna (ručna), a
mašina načinila je radnika kao prosto oruđe – pripadak mašini. Sam način
savremene proizvodnje preobratio je dakle radnika u prostu mašinu , zato ga je
već počela spremati manufaktura. Male gazde, ili takozvani srednji stalež u
varošima počeše da iščezavaju. Za velika industrijska preduzeća trebao je
veliki kapital, koji mali gazda nije imao. On je morao da pogine u borbi za
opstanak. nema ništa strašnije u ljudskoj istoriji od ove skrivene borbe gde se
hiljade familija ostavljaju bez zarade i more polagano gladnom smrću. Kad su u
Engleskoj prvi put uvedene mašine u industriju za predenje i tkanje pamuka i
vune, na najgrzniji način propale su stotine i hiljade familija. Pa tako je i
sa svima drugim zanatima koji su bili uništeni fabrikom. Ovaj se proces može u
malome posmatrati i kod nas, kod nekih zanata koji su zamenjeni stranim
fabrikama, kao što su tabaci, tkači, mutavdžije, i dr. Ima po nekim varošima po
unutrašnjosti po čitave „čaršije“ gde su nekada cvetali ovi zanati, a sad su opustele. Zanatlije često pod starost
prinuđeni su da nadniče sa celom familijom za parče leba. Takav se isti proces
svršavao u zapadnoj Evropi sa strašnom brzinom.
Ko je
jednom propao pod udarcima kapitaka, taj se više nije podigao. Sluga u malom
gazdinstvu može postati sam svoj gazda, ali fabrički radnik ne postaje nikada
fabrikant. Kao pripadak mašini njegov je rad veoma prost, njegova plata svedena
je na najmanju meru. On dobija toliko koliko da može da živi – tolika mu je
pijačna cena. Sa razvitkom industrije počele su se stvarno da uvećavaju varoši
gde su bili sakupljeni kapitalisti. Tamo je trčao radnički svet iz manjih
varošica i sa sela. Što je više mašina uništila manje zanatlije, i prodrla u
zemljoradnju tim je veći broj radničkih ruku ostajao besposlen na pijaci i
ponižavao cenu radnicima koji su već bili u radionicama. Ovo je bila „rezervna
vojska“ industrije, kao što ju je nazvao Karl Marks.[4]
Uz ovu rezervnu vojsku dolazile su sluge, prosjaci i skitnice i uveličavali su
njen broj. Kada je se industrija naglo razvijala, ona je imala vazda rezervni
fond od radničkih ruku. Ovaj fond mogao se veoma udesno upotrebiti, jer je
mašina uprostila rad. Kada god je opet dolazilo usavršavanje mašina ili
zavatanje novih grana proizvodnje, gomila radnika preticala je i ostajala bez
posla. Ovo neprekidno talasanje, priliv i odliv u rezervnoj vojsci industrije,
traje jednako, a s njim zajedno grozničavo, nesigurno stanje kako radničke
klase u fabrikama tako i zanadžija, trgovčića i zemljoradnika. Kapitalista je
bio bez srca i bez sažaljenja. On je samo gledao – profit. On je uvodio u proizvodnju usavršavanje da sa manje rada
proizvede veću količinu espapa i da na taj način umanji koštanje espapa. Oće li
od toga ko ostati bez leba ili ne, to se njega nije ticalo.[5]
On je imao zakonita prava da radi sa svojim kapitalom šta oće. Pojedini radnici
ustali su protiv uvođenja mašina, napadali su na fabrike i lomili mašine. To im
nije pomoglo. Nove mašine zamenjivale su stare a odnos radnika i kapitalista
ostao je isti. Radnici još nisu uviđali da ni ovom zlom stanju nije kriv mrtvi
kapital već samo odnos radnika i kapitalista.
Mašina
je dala oružije kapitalisti da podčini radnika sebi, da mu plaća samo toliko
koliko možea svu ostalu njegovu zaradu da prisvaja sebi i da neprestano uvećava
svoj kapital tj. da usavršava svoje oružije. Radnik je u samoj stvari došao još
u gore stanje no što je bio pod spahijama. Tamo je radnik plaćao često ne više
od 10 na sto od svoje zarad (desetak) a ovde je morao da ostavlja po 50 i po 80
od stotine kapitalisti.
U
najbogatijoj zemlji u Evropi gde se pričaju čuda od bogatstva – u Engleskoj –
radnik često ima manje za svoj život no
prosti zločinci po tamnicama. Po zvaničnoj istrazi 1863. godine pokazalo se
to sasvim jasno. Jedan zločinac u
tamnici dobija ukupne hrane nedeljno 183 unc.; radnik u selu 139 unc.; a slagač
u štampariji 125 unc. Tako isto zvanična istraga vladina pokazala je da
ogromna većina radnika ne dobija ni po
količini hrane koliko joj je nužnije da samo ne gladuje, osim toga što je i
to –, malo hrana po kakvoći da ne može gora biti. Tako isto po značajnoj
istrazi nađeno je da ogromna većina radnika nema najjeftinije hrane – vazduha koliko
joj je nužno za zdravlje, jer je sirotinja prinuđenja da živi po 10, 12 i po 16
lica u jednoj sobi! Tako živi radnik i po varošima i po selima. Statistike
drugih zemalja nisu tako poznate kao i Engleske, jer su vlade navalice skrivale
pravo stanje, ali i ono što se zna jasno pokazuje da ni tamo nije mnogo boljeno
u Engleskoj ako nije još gore.
Neki
ekonomisti dokazuju da se stanje radničke klase popravlja neprekidno kad se
sravi sa pređašnjim vremenom. Nema sumnje da današnji evropski radnik većinom
bolje živi nego Eskimos na Severu ili crveno-koži indijanac u sev. Americi. Bilo
je vremena kad u Evropi ni kraljevi a kamo li radnici nisu živeli bolje no što
danas žive pomenuti divljaci; gde je sirotinja opšta, tu razume se mora biti i
patnja opšta. Svuda kod siromašnih i neobrazovanih naroda npr. kod nas, neki „gazda“
živi kao god i sluga a obojica ne žive bolje no običan evropski radnik. Ali
ovde obojica nisu rastavljeni takom pregradom kao na zapadu, i naš sluga veoma
lako postaje svoj gazda, što tamo ne biva. Opšti napredak učinio je dakle i za
radnika neke popravke, kao što je za stare robove u Grčkoj i Rusiji kada su
bili na vrhu civilizacije. Tj. obrazovana vladajuća klasa uzimlje od radnika
zaradu, pa mu posle deo te njegove zarade deli u vidu milostinje, bila ta
milostinja neposredna, ili u vidu javnih škola, bolnica, šetališta itd. No mi
nećemo o tome govoriti, ukoliko obrazovanje ljudi uopšte utiče, te se u društvu
ne pati toliko koliko bi moglo biti prema vlasti što je ima jedna klasa nad
drugom. Dovoljan je taj fakt da u današnje vreme pri najvećem stupnju bogatstva
i raskoši ima milionima ljudi koji nemaju
dovoljno jela, vazduha i drugih najprečih potreba. Ima ljudi koji umiru od
gladi. Tako isto dok na jednoj strani vidimo u pojedinim ličnostima naučnost i
obrazovanost, koja nas poražava, vidimo na drugoj strani masu neobrazovanu,
sujevernu, kao i kod najnerazvijenijih naroda. I to sve vidimo da je posledica
rada – proizvodnje rđavo organizovane.
U razvitku industrijske revoluvije vidi se postojano kako se radnički dan
neprestano uvećava a radnička plata ne samo da se ne povišava uporedo sa koštanjem izdržavanja već se još često ponižava.
Radnički dan uvećavao se do 16 i preko 16 sati u 24 sata. Pa osim toga,
nezavisno od dužine dana, samo usavršavanje mašine, učinilo je da radnik danas
za 8 ili 10 sati dnevno potroši više snage no pređe za 12 i 16 sati. Sa
usavršavanjem proizvodnje, količina rada što ga radnik daje kapitalisti sve je
dakle veći. To se svršava na miru samom usavršavanjem tehnike. Ali osim toga da
bi kapitalista dobio još jeftinije radnike, on je počeo da upotrebljava u
fabrici i žene i decu. Svake godine ženski i dečiji rad upotrebljava se sve
većma u masi u raznim fabrikama i takvih radnika danas ima milionima.
Svojina
osnovana na ličnoj zaradi uništena je. Radnik nema svojine. Sve što on zaradi
je svojina kapitaliste. Kapitalista je jedini vlasnik imanja, sopstvenik.
Čudnovato je da oni ljudi koji najviše vuku u odbranu „svojine“ i „porodice“,
neuviđaju da sama današnja kapitalistička proizvodnja uništava i svojinu i
porodicu – radnikovu. Zajedno sa
propadanjem radničke svojine propada i radnička porodica. Cela porodica
radnička oterana je u fabrike. Vaspitanje
dece u porodici postalo je nemoguće u radničkoj klasi. Zajedničko življenje
u fabrici od rane mladosti, prerano smeštanje polova i sirotinja stvorili su
strašno zlo – prostituciju, koja
zaražava ceo svet – od najnižih krugova do najviših svojim otrovom telesnim
(raznim bolestima) i moralnim.
Radnik
svojim radom stvara tuđu svojinu. On usavršava oruđa za proizvodnju i time daje
kapitalisti sredstva da radnika još većma pritisne. Radnik zarađuje sebi: bedu,
sirotinju, glad i sramotu svoje porodice. To je sve posledica same podele u
društvu na radnike i kapitaliste. Ovo stanje razvija se sve većma s neizmernom
brzinom. Sve veći kapitali sjedinjavaju se u pojedine ruke[6]
a uporedo s time raste broj krajnje sirotinje koja živi od milostinje. 1855 god. bilo je ove sirotinje u
Engleskoj po zvaničnom izveštaju 851,369 a 1856 god., 971,933. Kada je bila
pamučna kriza 1863 i 1864 g. bilo ih je 1,079,382.[7]
Zajedno sa ovom klasom uveličava se još jedna ropska klasa u društvua to su:
sluge, sluškinje, lakeji i dr. Po svome zanimanju i položaju u društvu oni nisu
ništa drugo već „kućni robovi“ iz starog Rima. Ova klasa brojala je u Engleskoj
do 1861 g. preko 1,200,000 duša! Tako isto stanje postoji u svima zemljama u Evropi
gde je industrija razvijena.
Tako
korača u napred evropska industrija: ona podiže mostove, puteve, gradi mašine,
zida palate i stvara čuda od umetnosti i bogatstva a u isto vreme ostavlja
milione ljudi da žive u najvećoj sirotinji. Svo ovo bogatstvo, proizvod
međunarodnog, čovečanskog rada, postaje
svojina jedne klase ljudi. Nauka, tako isto međunarodni proizvod, prelazi tako
isto u njenu vlast kao god i kapital. Onim suviškom od zarade što ga ne prima
radnik u svojoj radničkoj plati ili što ga ne potroši mali „gazda“ proizvođač
za svoju ličnost, plaća se i bankar i naučenjak i doktor i poeta i soldat i
činovnik – sva gornja klasa u društvu. Ili kao što se ona danas zove opštim
imenom u Evropi: buržoazija.
„Buržoazija
igrala je u istoriji veoma veliku, revolucionarnu
ulogu. Svuda gde je ona zadobila vlast, ona je razrušila sve feudalne,
patrijarhalne, nevine[8]
odnošaje. Ona je bez milosti raskinula grube veze, koje su vezivale čoveka iz
nižeg staleža sa čovekom koji je stojao više njega i nije ostavila izmežu ljudi
nikakvog odnošaja osim golog interesa, neosetljivog ladnog računa.“[9]
Buržoazija učinila je prevrat ne samo u proizvodnji već i u moralnim pojmovima
koji su vladali među ljudima. „Svaki za svoj interes“ – ta je teorija prodrla u
sve najnežnije čovekove odnošaje. Da ne govorimo dalje – poznato je svakome da
se u buržoaziji ogromna većina brakova svršava iz interesa. „Pomoć bližnjemu“, „patriotsko
požrtvovanje“, „poetsko oduševljenje“ itd. što je sve postojalo u spahijskoj
religioznoj Evropi za vreme „srednih vekova“ – sve je to uništila buržoazija i
zamenila „računom“. „Ona je preobratila lekara, juristu, popa, poetu,
naučenjaka u svoje najamnike.“ Ali najveće revolucionarno delo buržoazije to je,
što je ona stvorila revolucionarni
proleterijat.
Proleterijat
to je klasa radnika bez imanja. Njega valja dobro razlikovati od onog taloga
što se odvaja u evropskom društvu i kuda dolaze: prosjaci, zločinci i javne
ženskinje. Ovaj trulež u društvu prodaje se za pare svakoj reakciji. On ne
spada u revolucionarni proleterijat. Prava radnička klasa, ona pokretna aktivna
vojska industrijska sa pravom radničkom rezervom – to je klasa ljudi, koja
počinje da misli o svom nečovečnom položaju u društvu. Ove misli morale su doći
radniku u glavu, čim su se stekli radnici iz raznih krajeva sveta u jednu
fabriku pod komandu jednog kapitalista. Živi saobraćaj i mena misli u današnjem
društvu, rasprostranjenost pismenosti a naročito pitanja i sve veća nesigurnost
zbog ekonomskih revolucija morali su na posletku pokrenuti u radniku misao: od
kuda to dolazi? Kako da se pomogne? Čim je radnik bio kadar da stavi ova
pitanja on je postao revolucionaran. U svima krajevima sveta gde postoje
radnici i kapitalisti, radnik je počeo da se bori da mu se smanji vreme rada i
uveća nadnica. Uvideo je da on radi kapitalisti bez nagrade samo zato što je
ovaj vlasnik oruđa za proizvodnju. Pojedine borbe izazvale su saveze radnika i
družine za zajednički otpor. Pre ili posle oni su se morali udariti i sa samom
državom, zaštitnicom poretka što postoji.
Svetozar
Marković
Radenik, br.
2, 3 i 4 od 3., 5. i 8.VI 1871. g.
[1] Svetozar Marković je najavio ovaj svoj rad u članku Pogibija Pariske komune, objavljenom u
Radeniku 1. juna 1871. godine.
[2] Citat je iz članka D. I. Pisareva (v.p.: Pčele. Razgovor sa liberalom, Mala
biblioteka, Novi Sad, 1877. godina, str. 41)
[3] Ovako uče ekonomisti najčistije, kapitalističke, bagre
od kojih mi sad ni za dlaku ne odstupamo. Ko hoće da zna opširnije o istom
predmetu neka prouči u „Ekonomici“ g. Čedomira Mijatovića o „najamnicima“ (prim.
aut. – S.M.)
-
Čedomilj Mijatović, Izvod iz političke ekonomike,
Beograd, 1867; uporediti: Karl Marks, Kapital, 1977, tom I, 556.-567. (videti i
rad H. Pisareka, Tačna lokacija pominjanja Marksa i Engelsa i njihovih dela u
radovima i pismima Svetozara Markovića, Dijalektika, godina XIII, br. 2-3,
1978, str.225) (prim. ur.)
[5] U Engleskoj gde je
statistika najtačnija, vidi se po broju radnika, kako se u svakoj grani
proizvodnje umanjiva broj radnika sa uvođenjem mašina. Za primer neka služe ove
cifre:
1851.
|
1861. godina
|
|
Zemljod. radnika
|
2,011,447
|
1,924,110
|
U svilenim fabrikama
|
111,940
|
101,678
|
Šeširdžija
|
15,957
|
13,814
|
Šeširdžija za slamnje š.
|
20,393
|
18,186
|
Češljara
|
2,038
|
1,478
|
Iglara
|
26,940
|
26,130
|
Po količini
proizvoda sve su se ove radnje znatno razvile za 10 godina. Kod drugih grana
proizvodnje kao fabrika katuna, strugara i dr. gde se je proizvodnja grdno uvećala, broj radnika porastao
je jedva za koju stotinu. U svima radnjama gde nisu mogle da se s uspehom
upotrebe mašine, broj se radnika znatno umnožio (Das Kapital von Karl Marx,
str. 616). (prim. aut. – S. M.)
[6] Od 1851. do 1861. g. broj imanja u Engleskoj koja su
se davala pod arendu ispod 100 akra umanjio se od 31,583 na 26,567. Od 1815. do
1825. g. nije bilo nijednog nasleđa od 2 mil. dukata pokretnog imanja a od
1825. do 1855. bilo ih je 8. Od 1856. do 1859. dakle za 4 ½ godine bilo je 4
takvih nasleđa. Od 1842. do 1852. g. uveličao se dohodak koji podleže porezi za
6 procenata; od 1853. do 1861. g. uvećao se je isti dohodak srazmerno za 20
procenata. K. Marks, ctr. 637. (prim.
aut. S. M.)
Karl Marks, Kapital, tom I, Beograd 1977., str. 599.
(prim. ur.)
[7] K. Marx, str. 641 (prim. aut. S. M.)
Isto, str. 600
(prim. ur.)
