Na današnji dan pre četrnest godina Jugoslavija je pala pod udar ruke imperijalizma. U to vreme, redakcija internet časopisa 'U odbranu marksizma' (In Defance of Marxism) - internet glasila Internacionalne marksističke tendencije (IMT) - uputila je otvoreno pismo srpskim socijalistima (srpskim levičarima). Ovo se pismo, po svojoj istinski marksističkoj liniji, jednako može shvatiti i kao 'pismo sociajalistima', uopšte; bez bilo kakvog etničkog predznaka. Naime, isto se pismo jednako odnosi i na hrvatske, bosanske, crnogorske, slovenačke, makedonske, albanske, ali i bilo koje druge radnike. Iz ovog pisma može se pročitati jasan marksistički stav prema intervencijama imperijalističke vojne udruge (NATO-a), njenim uzrocima i posledicama. Taj stav se u mnogome razlikuje od stava anti-NATO nacionalista, povređenih sujeta. On je suštinski i dublji. Marksisti su bili protiv NATO organizacije i pre nego što je ova digla ruku na SR Jugoslaviju.
Napisao
In Defence of Marxism – nedelja, 07 februar 1999, 20:26
Raspad
bivše Jugoslavije je bio katastrofa za sve ljude u njoj. U njemu nema ničeg
progresivnog. U svim državama koje su formirane posle raspada, reakcionarne
vlade su došle na vlast. Tudjman u Hrvatskoj i Milošević u Srbiji ne štite
interese hrvatskih i srpskih radnika. Isto važi i za Bosnu, Crnu Goru,
Makedoniju i Sloveniju.
Vlasti
bivših republika Jugoslavije su gurale narod u jedan za drugim bratoubilačkim
ratom. Šta su ljudi dobili od ovoga? To je bila apsolutna katastrofa, doslovno.
Razlozi za
raspad bivše Jugoslavije se mogu naći u ekonomskoj krizi koja je počela 80-tih,
praćena manevrima zapadnog imperijalizma koji je u toj krizi video priliku da
proširi svoju sferu uticaja. Nemački imperijalizam posebno, je podsticao
secesiju Slovenije i Hrvatske iz Federacije. Kasnije su istu igru igrali i u
Bosni.
Birokratija
bivše Komunisitčke Partije je ta koja je igrala podlo. Nesposobni da reše
ekonomsku krizu koja je razarala zemlju, odlučili su da se okrenu nacionalizmu
kao načinu održanja njihovog izvora moći. Ovo je pripremilo podlogu za skoro
deset godina krvavog konflikta. Naravno, ove vodje su sedele bezbedno u svojim
kancelarijama dok su obični radnici i mladež Jugoslavije bili primorani da uzmu
oružije jedni protiv drugih. Ovo je neoprostivi zločin protiv svih ljudi
Jugoslavije.
Decenijama
nakon Drugog svetksog rata jugoslovenska Federacija pod Titom je uspela da
postigne značajan ekonomski rast. Na ovoj osnovi je bilo moguće zalečiti rane
prošlosti. Kako bilo, marksisti ne mogu zatvoriti oči pred stvarnom prirodom
Titovog režima i staljinizma uopšte.
1917.
godine, Ruska Revolucija je dovela radnike Rusije na vlast. Ovo je bila prva i
jedina istinska socijalistička revolucija u istoriji. Sovjeti su bili istinski
izraz radničke demokratije. Nažalost, zaostalost Rusije i izolacija revolucije
u jednu zemlju je stvorilo preduslove za staljinističku degeneraciju.
Birokratska klika je uzurpirala vlast sovjetske radničke klase i stvorila
monstruoznu karikaturu socijalizma. Dok je privreda ostala u rukama države,
kontrola je prešla iz ruku radnika u ruke privilegovane državne birokratije.
Istinski Boljševici su masakrirani. Do 1940. ni jedan od boljševičkih vodja
koje su vodile revoluciju 1917. nije bio živ, osim samog Staljina.
Birokratija
koja je proizašla iz ove kontra-revolucije je imala svoje sopstvene interese
suprotstavljene radničkim. Monstruozna totalitarna diktatura jedne partije je
bila rezultat. Na kraju Drugog svetskog rata ovaj model je nametnut istočnoj
Evropi kada je Crvena Armija umarširala u ove zemlje.
Ovo je
imalo dvostruki efekat. S jedne strane, eksproprijacija kapitalista i uvodjenje
planske ekonomije je bio enormno veliki korak napred. Ali nije bilo istinske
radničke demokratije. Kontrola nad planom je bila u rukama staljinističkih
birokrata.
U
Jugoslaviji su stvari išle malo drugačije. Tito nije došao na vlast
zahvaljujući ruskoj Crvenoj Armiji, već zahvaljujući sopstvenim partizanskim
odredima. Ovo nije bilo u skladu sa planovima Staljina koji se složio na Jalti
da Jugoslavija ostane pod zapadnom sferom uticaja. Ovo je bio deo podele Evrope
izmedju zapada i Rusije.
Ovo je
kasnije vodilo do konflikta izmedju Tita i Staljina i Jugoslavija je postala
tzv. "nesvrstana" zemlja. Kako bilo, nije bilo fundamentalne razlike
izmedju prirode Titovog režima i režima u drugim istočnoevropskim državama.
Uprokos priči o 'radničkom samoupravljanju' na nivou fabrika, nacionalno
kontrolisana ekonomija je bila čvrsto u rukama državne birokratije.
Leon
Trocki, vođa ruske Revolucije zajedno sa Lenjinom, (koga su kasnije ubili
Staljinovi agenti), objasnio je kako će birokratija blokirati ekonomski razvoj
na odredjenom stepenu. Još 1936. u svom slavnom delu Izdana Revolucija,
objasnio je kako bi birokratija eventualno postala kočnica razvoja proizvodnih
snaga i da bi na toj osnovi birokratija pokušala da se transformiše u
kapitalističku klasu i postane vlasnik sredstava za proizvodnju. Ovo
predvidjanje je brilijantno potvrđeno dogadjajima u istočnoj Evropi 1989, u
Rusiji 1991. i u Jugoslaviji u proteklih deset godina.
Tito je u
Jugoslaviji razvio Ustav kojim je pokušao da garantuje da ni jedna nacionalnost
neće dominirati nad ostalim. Ovo je, kako bilo, vodilo razvoju nacionalnih
birokratija od kojih je svaka imala svoje interese. Dokle god je privreda išla
napred, ova struktura je mogla opstati. Ali čim je privredna kriza počela da se
oseća svaka nacionalna birokratija je počela da igra na kartu nacionalizma.
Birokrate su bile nesposobne da reše krizu i da bi očuvale svoje uporište počeli
su da igraju na nacionalistička osećanja.
U 80-tim
videli smo pokret svih radnika Jugoslavije, od Slovenije do Kosova, protiv
birokratskih vlasti. Nažalost, ovaj pokret nije imao dobro rukovodstvo, nije
imao nezavisnu partiju radničke klase i stoga je poražen. Na njegovom mestu je
izraslo čudovište nacionalizma na svim stranama.
Milošević i
Tudjman su znali da ne mogu rešiti krizu koja je zadesila Jugoslaviju na osnovu
birokratske kontrole privrede, te su odlučili da najbolje mogu očuvati svoje
uporište skrećući pažnju masa sa stvarnih socijalnih i ekonomskih problema
svaljujući krivicu na druge nacionalnosti. Stoga je ona u Hrvatskoj bila
"srpska krivica", u Srbiji hrvatska i kosovskih Albanaca, itd.
Cinizam
ovih individua se može videti na primeru njihove podele Bosne. Milošević i Tudjman
su sedeli za okruglim stolom i odlučivali kuda bi terbalo da ide granica između
srpske i hrvatsko-muslimanske federacije, dok je stotine hiljada običnih Srba,
Hrvata i Muslimana "etinički" čišćeno na svim stranama.
U isto
vreme dok su lokalni nacionalisti igrali svoju prljavu igru, zapadni
imperijalizam nije pasivno posmatrao, već je učestvovao u podeli. Nemačka je
podsticala slovenačke i hrvatske birokrate da se otcepe iz Federacije. SAD je
pomogla Hrvatskoj da napravi svoju armiju i čak joj je davala savete kako da
izvede "etničko čišćenje". U tom procesu je preko 200,000 krajiških
Srba isterano iz Hrvatske. Milošević nije učinio skoro ništa da im pomogne.
Italijanska vlast je igrala svoju ulogu pritiskajući crnogorsku vladu da podrži
secesiju Slovenije i Hrvatske. Ludilo se onda proširilo na Bosnu sa daljim
katastrofalnim posledicama.
Najnovija
katastrofa koja je pogodila ono što je ostalo od nekadašnje Jugoslavije je bilo
NATO bombardovanje. NATO je pred Miloševićev režim postavio uslove
("Sporazum" iz Rambujea) koje ni jedna zemlja ne bi prihvatila.
Zahtevali su slobodan pristup NATO trupa u sve delove Srbije. To je bilo ravno
transformaciji cele Srbije u NATO koloniju. Kada je Milošević odbio Sporazum iz
Rambujea, NATO je započeo svoju kampanju bombardovanja. Izgovor je bio odbrana
kosovskih Albanaca.
Istina je
da su kosovski Albanci diskriminisani od strane Miloševićevog režima ali pravi
razlog za intervenciju NATO-a nije bio "humanitaran". Oni su
nasumično bombardovali obične civilne mete, bolnice, škole, tv stanice,
mostove, železnicu i obične stambene blokove, ubijajući hiljade nevinih Srba i
kosovskih Albanaca. U isto vreme, nisu zaustavili ubijanje kosovskih Albanaca,
koje je u stvari intenzivirano kao rezultat bombardovanja.
Pravi
razlog za bombardovanje je da su NATO sile želele da dominiraju celim Balkanom.
Hteli su da nametnu svoje ekonomske ciljeve svim balkanskim zemljama. Uništili
su srpsku privredu, uključujući i Kosovo. Stvorili su stotine hiljada
nezaposlenih. Sad nude tzv. "pomoć", ali za uzvrat zemlje Balkana
moraju ubrzati program privatizacije. Zapadne multinacionalne korporacije i
banke žele da kupe profitabilnije sektore privrede i zatvore ostatak. Ovo je
bio pravi cilj rata.
Iskreni
socijalisti, marksisti, su se suprotstavljali ovom bombardovanju od samog
početka. Takođe smo se suprotstavljali i razbijanju Jugoslavije. Objasnili smo
da bi takav raspad predstavljao katastrofu za sve ljude. Nažalost, naša
predvidjanja su se obistinila.
Ali za
marksiste nije poenta u plakanju nad katastrofom. Naša dužnost je da razumemo
zašto se to dogodilo. Moramo razumeti istorijske, ekonomske, socilane i
političke korene ove katastrofe.
Istorija je
pokazala da se hrvatski, srpski, muslimanski... radnici mogu udružiti u
zajedničku borbu. Uprkos zverstvima počinjenim od strane ustaša i četnika tokom
Drugog svetskog rata, na kraju su se radnici širom Jugoslavije udružili protiv
zajedničkog neprijatelja. Partizani su pobedili naciste i izgradili federaciju
ujedinjujući sve ljude.
80-tih smo
videli ujedinjeni pokret svih radnika Jugoslavije. Čak i u mračnim danima
gradjanskog rata u Bosni videli smo na primeru Sarajeva da su ljudi pokušali
poslednji put da se suprotstave nacionalistima na svim stranama.
Jedino
rešenje krize u kojoj se nalazi Jugoslavija leži u jedinstvu radničke klase.
Radnici nemaju interesa da se bore jedni protiv drugih. Konflikti će se
javljati iznova dokle god je moć u rukama birokrata i kapitalista. Kraj
trenutnog konflikta ne znači kraj rata. Može ponovo eksplodirati u Crnoj Gori
ili Makedoniji.
U krajnjoj
liniji, dokle god se ne pronadje rešenje za privrednu krizu, dokle god su
nezaposlednost i siromaštvo rasprostranjeni, etnički konflikti neće prestati.
Staljinizam je propao, ali ni kapitalizam ne nudi rešenje. Milošević je imao
pune ruke posla privatizujući velike sektore privrede, kako bi se postarao da
klika oko njega dobije naveći deo kolača. Ovo je vodilo zatvaranju fabrika i
visokom nivou nezaposlenosti. Slična je situacija i u Makedoniji i drugim
bivšim jugoslovenskim republikama.
Jedino
rešenje leži u zajedničkoj borbi radnika za socijalističku transformaciju svih
bivših jugoslovenskih republika. Nažalost, reč socijalizam je isprljana od
strane staljinističkih birokrata koji su paradirali kao "socijalisti"
skoro pola veka. Mnogi ljudi vide socijalizam u svojoj karikiranoj verziji gde
klika privilegovanih birokrata dominira društvom. Ovo nema ništa zajedničko sa
istinskim socijalizmom. Istinski socijalizam znači da sami radnici odlučuju o
svojoj sudbini. On znači nacionalizovanu plansku ekonomiju, ali sa demokratskom
kontrolom u rukama samih radnika.
Kako bilo,
borba za socijalizam ne može biti ograničena na bivšu Jugoslaviju. Sve zemlje
Balkana se suočavaju sa surovom privrednom krizom. U svim ovim zemljama bivše
staljinističke birkorate pokušavaju da se transformišu u kapitaliste. Ovaj put
vodi ljude Balkana u katastrofu. Stoga je jedino rešenje stvaranje zajedničke
Balkanske Socijalističke Federacije.
Ovo bi bio
korak ka sve-evropskoj Socijalističkoj Federaciji i na kraju, svetskoj
Socijalističkoj Federaciji. Kako bilo, kao što je pokazao čak i Sovjetski
Savez, ne samo da socijalizam nije moguć u jednoj zemlji, već se ne može
održati čak ni u velikoj federaciji kao što je Sovjetski Savez. Kapitalizam je
internacionalni sistem i može se protiv njega boriti smo na internacionalnoj
pozornici. Ni jedna zemlja na svetu nema resurse da se razvija nezavisno. Zbog
toga planiranje [planska ekonomija] mora biti razvijeno.
U
socijalističkoj federaciji resursi regiona bi se mogli koristiti za olakšavanje
svih socijalnih i ekonomskih problema s kojima se suočavaju radnici, kroz
plansku privredu. I u okviru takve federacije svakoj nacionalnosti bi bila data
autonomija, sa pravom da koristi svoj jezik, da razvija svoju kulturu, bez
diskriminacije drugih nacionalnosti. Na ovoj osnovi, bratoubilački ratovi koje
smo videli u skoroj prošlosti bi konačno mogli postati stvar prošlosti. Ljudi
bi mogli da žive jedni pored drugih u miru.
Ali da bi
se ovo postiglo, nužno je zbaciti sve režime koji sada vladaju balkanskim
zemljama. Jedina sila koja ovo može postići je radnička klasa. Tragično je da trenutno ne postoji na
Balkanu ni jedna partija ili organizacija koja štiti istinske ideje
socijalizma. Naša je dužnost da ponovo otkrijemo pravu tradiciju marksizma
i obnovimo socijalistički pokret u ovom delu Evrope. Rešenje za radnike leži u
izgradnji marksističke organizacije preko celog Balkana.
Jednom kada
napredni radnici Balkana shvate ideje istinskog marksizma, nikada više neće
dozvoliti da se razvije etnička mržnja. Zverstva kojima smo bili svedoci u
prošlom periodu nisu izvršili radnici i obični ljudi, već reakcionarne
paravojne organizacije na svim stranama.
Ovaj
veb-sajt će pokušati da obezbedi ideje, analize, program koji može pokazati
svim radnicima i mladima u Srbiji koji traže rešenje za probleme koji su
razorili ovu zemlju, da postoji alternativa, socijalistička alternativa.
Proleteri
svih zemalja, ujedinite se!
In Defence of Marxism, 30.
jun 1999.
