Objavljeno 25. mart 2013. godine
Zašto »Pobuna!«?
Naime, to je ono što nastojim da objasnim ovim tekstom. Ova promena u sebi
sadrži kako estetski karakter tako i onaj mnogo bitniji; a to je evolucija mog
bloga od mesta na kome kad-kad iznesem neki svoj komentar na trenutne pojave u
društvu do mesta u kome pokušavam da podrobnije analiziram te pojave.
Ovo je kulminiralo mojim shvatanjem da za ozbiljan doprinos promeni društva
nije dovoljno individualno posmatrati i komentarisati zbivanja, već je
neophodno biti aktivan u sklopu nekog organizovanog kolektiva. Iz tog shvatanja
je proizašlo moje približavanje marksističkim grupama i na koncu, moje
pristupanje Marksističkoj omladini »Crveni« i saradnja sa glasilom ove organizacije, internet časopisom »Crvena kritika«. U svojoj uvodnoj reči napisao sam da moj cilj
nije podilaženje javnom mnjenju već
njegovo kritičko preispitivanje. Voleo bih da u ovom tekstu, koji odstupa od
forme blogerskog posta, objasnim šta konkretno pod tim podrazumevam.
U
domaćem političkom prostoru, preslikanom i na medijski, uglavnom su zastupljeni
politički analitičari socijal-šovinističke
ili socijal-liberalne provenijencije,
kada je reč o „levici“ u Srbiji. To je pokušaj da se u levicu uvrsti sve ono
što levica nije. Dakle, sa jedne strane Socijalistička
partija Srbije, kao vodeća socijal-šovinistička
struja u zemlji, u svom ekonomskom programu pravi odstup od liberalnig
kapitalizma na sledeći način:
„SPS je protiv kapitalizma u
kome beskrupulozna trka za profitom omogućava pojedincima bogaćenje i raskošan
život zasnovan na eksploataciji obespravljenih radnika koji rade u uslovima
nedostojnim čoveka u XXI veku. Moć
kapitala nad radom mora biti ograničena pravilima, zakonima i standardima koji
važe u najrazvijenijim evropskim zemljama.“[1]
– da bi
u daljem delu svog ekonomskog programa definisala svoje političke ciljeve na
sledeći način:
„Uzoran model ekonomske
demokratije za koji se zalažemo razvijen je i primenjuje se u evropskim
zemljama gde su socijalističke i socijaldemokratske stranke dugo vreme bile ili
jesu na vlasti i imaju dugu tradiciju i velike tekovine borbe za ljudska i
radnička prava zasnovana na konceptu demokratskog socijalizma i moderne tržišne
privrede.“[2]
–
pritom, deklarativno stajati na stanovištu očuvanja privatne svojine i
kapitalističkog načina proizvodnje:
„Ekonomska demokratija za
koju se zalažemo podrazumeva i da radnici budu
poštovani kao ličnosti koje svojom inicijativom i inventivnošću doprinose unapređenju rada, boljoj
organizaciji i većoj efikasnosti. To im
daje pravo da učestvuju u ostvarenoj dobiti i jednim delom u donošenju odluka, što ne ugrožava princip nepovredivosti
privatne svojine kao osnove funkcionisanja tržišne privrede.“[3]
Ova
partija na nacionalno pitanje odgovara na sledeći način – u svom delu Programa o matici i sunarodnicima:
„Smatramo da je naša obaveza
da svojim sunarodnicima pružamo materijalnu i moralnu podršku u cilju
poboljšanja uslova života i rada, očuvanja
nacionalnog identiteta, kulturne tradicije i intenzivnih veza sa matičnim
narodom.“[4]
– dok,
kada je reč o Kosovu, ova
partija to smatra „državnim, nacionalnim,
istorijskim, moralnim i duhovnim pitanjem srpskog naroda i Republike Srbije.“[5] Dakle ni govora o internacionalizmu kod ove
deklarativno socijalističke partije. O odnosu ove partije prema pitanjima crkve
već sam pisao (ovde).
Sličnu
političku liniju drži i Pokret socijalista
Srbije; s tim da oni oštrije izlaze pri odbrani državnog kapitalizma:
„Uloga države jeste da stvori
da ostvari ravnopravne uslove poslovanja,
ali i da nametne takve oblike privređivanja koji će favorizovati one poslove i
one pravce razvoja koji obezbeđuju najvišu zaposlenost i upotrebljavaju višak
ostvarene vrednosti za potrebe čitavog društva, ne samo klase vlasnika nad sredstvima za proizvodnju.“[6]
Sto se
tiče one socijal-liberalne političke
struje, – de facto liberala sa
bledom, gotovo isključivo retoričkom, socijaldemokratskom crtom – tu svakako
prevlast ima Demokratska stranka,
članica Socijalističke internacionale.
U krajnje uopštenom i nedovoljno konkretnom
Programu Demokratske stranke ipak se može pročitati da ova stranka u
podržava neoliberalni talas zalažući se za to da „vlada postavi jasna pravila privrednog života.“ U daljem delu svog Programa, ova stranka
svoj ekonomski cilj definiše ovako:
„Naša ekonomska vizija je
Srbija kao zemlja stabilnih ekonomskih institucija, dobre infrastrukture i kvalitetne radne snage. Takođe,
Srbija kao zemlja velikog broja privatnih inicijativa, malih i srednjih
preduzeća koja su dovoljno fleksibilna da se brzo prilagođavaju promenama na
svetskom tržištu.“
U
programu Demokratske stranke mogu se naći i krajnje retrogradni delovi kao
npr.:
„Slobodarski duh u Srbiji je
oduvek bio socijalno utemeljen u samostalnom seljaku, zemljoradniku, koji je
raspolagao osnovnim sredstvima za život, plaćao porez i išao u vojsku i rat
kada ga država pozove, a inače bio svoj na svome. To je davalo snagu mladoj
demokratiji u 19. veku, a to treba da ojača demokratiju u Srbiji 21. veka.“[7]
Ovde
treba dodati da pozivanje na „domaćina“ kao stub društva ovde nije slučajno. Naime,
nakon ukidanja buržoaskih društvenih odnosa u gradu i na selu krajem Drugog
svetskog rata, kult „domaćina“ se obnavlja 80ih godina prošlog veka. Njime se
davala i daje jedna ideološka potpora za „prirodnost“ privatnog vlasništva i
hijerarhije klasnog društva koje iz njega prostiče. Kao što domaćin čuva svoje
domaćinstvo i raspolaže njime, tako i privatni preduzetnik – „poslodavac“ čuva
svoj kapital i kroz njegovo „pragmatično i racionalno“ raspolaganje istim
(trebalo bi da) profitira celo društvo. Dalje, kao što je domaćin
neprikosnoveni gazda u svojoj kući, tako i preduzetnik zdravorazumski nameće
sebe kao pripadnika vladajuće klase u društvu.
Što se
tiče nacionalnog pitanja, Demokratska
stranka u svojim pisanim dokumentima iznosi „blagi“ nacionalizam, međutim u
praksi se to u mnogome drugačije manifestuje; poslednji put u emisiju Utisak nedelje gde su se Vuk Jeremić –
bivši član DS-a – i Aleksandar Šapić – član predsedništva DS-a – maltene
utrkivali u tome da pokažu ko „veću kamu nosi u zubima“.
Dakle,
nijedna od ovih kvazi levih struja ne odstupa od nacionalističke retorike – i
politike uopšte; logično podspešene multikulturalizmom – u manjoj ili većoj meri.
Što se
pak tiče „čistih“ liberala, Liberalno
demokratska partija svojim Programom,
ostalim partijama kvazi levice, „drži lekciju“ iz neoliberalizma. Njihov je
polički program otvoren i jasan. Oni se u delu Moderna ekonomija na početku jasno opredeljuju za slobodno tržište
(liberalni kapitalizam), na sledeći način:
“Da bi
tržišna privreda mogla nesmetano da deluje, potrebno je uspostaviti valjan
odnos između privrede i države. Država
ne bi trebalo da na sebe uzima ulogu preduzetnika, vlasnika, menadžera ili
trgovca. U veoma ograničenom broju slučajeva, kada se zaista radi o
prirodnom monopolu, javne agencije bi mogle da imaju poslovnu ulogu, ali takvih
je oblasti sve manje. U svemu ostalom bi država trebalo da prepusti privredu
privatnim licima i preduzećima, a sama bi trebalo da reguliše tržišnu utakmicu
tako da ona bude što je više moguće bliža savršenoj konkurenciji.”[8]
Liberali se u istom delu svog programa ne libe ni da govore o
fleksibilnosti rada; to je naročito
bilo popularno kada je Milan Beko, ovdašnji kapitalista, na nekom od panela
rekao da se lakše razvede od žene nego otpusti
radnika, misleći na proceduru otpuštanja radnika. Dakle, nevidljivi bič tržišta će dovesti “bahate radnike” u red – onda
kada ne budu imali čime decu da hrane.
LDP to vidi ovako:
“Povećana
fleksibilnost zapošljavanja, što zahteva promenu Zakona o radu. On mora ne samo da daje prava zaposlenima,
a prebacuje sav rizik traženja posla na nezaposlene, već da obezbedi potrebnu
konkurenciju među njima.”[9]
Najbolje je po kapitaliste da se teret odgovornosti sačuva
među radnicima, zaposlenim i nezaposlenim; pa nek oni reše ko je kriv za to što
je nezaposlenost sve veća, kao i tajkunska bogatstva.
Sa druge strane, ista ova partija se zalaže za ujednačeno oporezivanje (linearno),
pravdajući to na sledeći način:
“Poreski
teret zavisi od javnih izdataka, a sistem
za koji se mi zalažemo poreske obveznike tretira na jednak ili na sličan način
i on bi trebalo da omogući i realnije sagledavanje potreba za javnim izdacima.
Smatramo da je potrebno javne rashode usmeriti na realne potrebe za javnim
dobrima, za ulaganja u razvoj i za pravednu preraspodelu među generacijama.”[10]
Nema ni govora o tome da liberali
nisu nacionalisti – naime njihova politika se zasniva na očuvanju celovitosti
nacije. Oni ne beže od toga i to u svom Programu
predstavljaju kao moderni nacionalni
identitet:
“Presuda Miloševiću
i Šešelju u Hagu mora da dovede do zabrane (ukidanja) njihovih stranaka u
Srbiji. Suština modernog nacionalnog
identiteta nije u sukobu Srbije sa
samom sobom i sa ostatkom sveta. LDP razumno tumači sopstvenu istoriju,
stvarnost i budućnost i zato ne dozvoljavamo da sukobi budu načini rešavanja
naših problema.”[11]
Oni ovde ne govore samo o modernom nacionalnom identitetu već
potežu pitanje sukoba “Srbije sa samom sobom”, što u osnovi jeste isticanje
oštrog integralizma, naime zanemarivanje bilo kakvih materijalnih razlika
unutar srpske nacije i insistiranje na pretpostavljenom organskom jedinstvu
svih Srba, samo zato što su Srbi. Ovo daje pečat LDP-u kao nedvosmisleno
nacionalističkoj stranci. Patetična podmetačina o ludim Srbima koji vazda
ratuju sami sa sobom ima za cilj da ubedi radnu većinu kako treba da se odrekne
svojih konkretnih životnih interesa zarad apstraktnih „nacionalnih“, odnosno
onih koji su proklamovani od strane trenutnih vladara i vlasnika nacije –
građanskih političara i tajkuna koji ih finansiraju. Za pristalice ove
ideologije revolucija predstavlja „besmisleni“ građanski rat, gde „Srbin ubija
Srbina“. Naravno, to što srpski tajkun
cedi i ubija srpskog radnika svakodnevno
se njih ne tiče, budući da je to u „nacionalnom interesu Srbije“.
Nadalje, oni teže “pranju nacionalnih interesa” kao
legitimnog cilja, na sledeći način:
“Ekstremizam
kao koncept, trijumfovao je kroz «nacionalno
odgovornu politiku» koja je voljom deformisane političke, verske, kulturne
i naučne elite iskazana stavom da se prvo stvara država, a potom demokratsko
društvo.[12]
Ovde se teret prebacuje sa nacionalizma na ekstremiste unutar
srpske nacije, koji su “zloupotrebili” koncept nacionalnih interesa. Ta kvazi antiratna
priča, kakvom je mnogi doživljavaju, nije usmerena protiv nacionalizma već
jasno protiv antihaškog lobija, koji
sublimira sve ono prethodno izneto (u vezi sa “blaćenjem” nacionalnih
interesa).
Pošto
antihaško bratstvo koje danas upravlja Srbijom ne želi da preuzme odgovornost
za počinjene zločine, moramo reći istinu. To neće učiniti niko drugi - ni vlast
ni opozicija.[13]
To je zapravo istovetna priča koju je pre gotovo 150 godina u članku
“Radničko pitanje” izneo Svetozar Marković:
(...)da je
podela u društvu ponikla na najmirniji i najzakonitiji način: „u početku stvaranja kapitala
(misle ekonomisti) svet je bio podeljen na vredne pčele i lenje trutove. Pčele
su radile, stekle i ostavile svoje bogatstvo u nasledstvo svome potomstvu,
trutovi su prodavali zjala, uživali bez razloga, umrli u sirotinji i ostavili u
nasledstvo svome potomstvu, da večito radi s tuđim kapitalom i da večito
plaćaju procente, dividende, rente, poreze itd. Trutovi su dakle učinili greh u
nezapamćeno vreme i ovaj je prelazio sa oca na sina kao „prvorodni greh“ iz
biblije, dok se nisu grešnici razmnožili i stvorili suvereni mnogobrojni
proleterijat.“[14]
Ista je priča i sa nastajanjem nove vladajuće klase u Srbiji,
začete u jugoslovenskom real-socijalizmu
a rođene za vreme srpske tranzicije.
Tako su “vredne pčele” svom potomstvu ostavile monopole i trustove a “trutovi”
svom potomstvu ništa sem obaveze da rade za “vredne pčele”. U tom smislu LDP održava živom srpsku naciju, u kojoj
naslednici “vrednih pčela” i naslednici “trutova” koegzistiraju tako što
“vredne pčele” ne rade ništa a “trutovi” rade kad-kad i dvadesetčetvoročasovne
smene, za plate ispod svakog minimuma.
Radnici
koji prihvate nacionalističku igru, sa obeju strana nekog međunacionalnog
konflikta, ili se umesto toga opredele za ideologiju evropejstva, postaju samo
ćumur kojim će vladajuće klase (buržoazija) potpaliti svoju peć.
A gde su
radnici u svemu tome? Radnici jure svaku moguću priliku za bilo kakvim
zaposlenjem, ne pitajući za osiguranje, jer se „iza svakog otkaza nadvija ponor večite nezaposlenosti“; kako je
to u svojoj noveli Tri ratna druga zapisao Remark – opisujući stanje u Nemačkoj
između dva svetska rata. To nipošto ne znači da radnici ne demonstriraju svoje
nezadovoljstvo, doduše u većini slučajeva u državnim preduzećima. Međutim,
neorganizovanost radnika uzrokuje neartikulisanost njihovog gneva. Oni sve
češće posežu, ne samo pasivnim i individualnim metodama, već i
autodestruktivnim metodama – kao što su brojni pokušaji radnika da
samopovređivanjem privuku pažnju medija, koji su samo trabanti vladajuće klase.
Sve je prisutnije javno koketiranje sindikata sa političkim partijama, pre
svega samih sindikalnih lidera – što javno što “ispod žita”. Mnogi su sindikati
kapitalizam priznali kao neminovnost, te klasnu borbu time zarobili unutar
sfere kapitalizma – što predstavlja klasnu borbu bez cilja. Država, međutim,
pooštrava zakonske norme po pitanju prava na štrajk i radničkih prava, i zlu ne
trebalo, organizuje specijalne represivne snage. Konjica je u stalnoj
pripravnosti!
Mediji
seju histerični antikomunizam, koji na ruku ide jedino vladajućoj eliti.
Međutim i to je vulgarizovano do krajnjih granica. Kritikujući komunizam mediji
se osvrću na stanje u nekadašnjem SKJ, odnosno deformaciji socijalizma o čemu
je u tekstu „Balkanska kletva?“ na Crvenoj kritici, pisao Goran Musić. Ta deformacija, u najkraćem nastaje time što
titoistička birokratija “suočena sa narastajućim kontradikcijama unutar zemlje,
umesto vraćanja korenima marksizma i uspostavljanja radničke demokratije okreće
se, za nju naravno privlačnijoj, opciji liberalizacije ekonomskog života.”[15] Ovome se jednako pridružuju i
ostali elementi jugoslovenskog
real-socijalizma, kao što je razbijanje jugoslovenske
radničke klase, prevashodno na federalne jedinice po etničkom principu –
što je manje-više bio iznuđeni potez imajući u vidu jugoslovensko nasleđe – ali
i kasnije, kada je nasleđeni problem trebalo prevazići, dalje usitnjavanje
radničke klase na sitne radničke organizacije (OOUR, SOUR) kako bi se održala
prevlast, tada već odvojene SKJ u odnosu na radničku klasu, te ojačala diktatura nad jugoslovenskim proleterijatom,
koja je bila svojstvena i samom Staljinu u SSSR-u. Ono što sledi kao epilog ove
deformacije socijalizma u Jugoslaviji je sledeći podatak:
»Do 1987. samo 30% partije i 8% centralnog komiteta partije
činili su radnici. Sa druge strane, oko 95% direktora i 77% inteligencije bili
su članovi partije.«[16]
Ovo su
podaci o jednoj, u naslovu, radničkoj partiji. Međutim i tako deformisana, ona
je u mnogome više radnička, nego li sve današnje deklarativno „leve“ partije,
skupa.
Današnjim
se marksistima na leđa stavlja teret nepravde, koje su počinjene u ime
socijalizma, a koja danas, nakon višedecenijske tranzicije, kulminira. Dakle,
nepravde počinjene u ime socijalizma, ali nikako nepravde koju je
prouzrokovao socijalizam.
Ovakvu
priliku obilato koriste politikanti – eksploatišući plodno nacionalističko tle
u svojim predizbornim kampanjama – i
potomci nekadašnjih buržuja – dokazujući pravo nasledstva nad
nekadašnjom privatnom imovinom svojih predaka, iako nema govora o tome da je ta
imovina bila, kako vole da naglase, stečena poštenim radom. Sve se ovo,
naravno, lomi o leđima radnika.
Svedoci
smo, dalje, sve bezobraznijeg upliva crkve u državne poslove. Svedoci smo sve
prisnijih kontakata vladajuće elite i crkve koja do izvesne mere dovodi u
pitanje i samu sekularnost države. Ona
ide čak dotle da je imovina dominirajuće crkve oslobođena poreza, u nekim
mestima oslobođena i svih komunalnih izdataka, a da ista ta crkva gleda da sredi
državne penzije za svoje zaposlene. Zauzvrat, kao što to i biva, vladajuća će
se klasa uvek osloniti na crkvu kada je potrebno. Tako se u svim programima
buržujskih političkih partija nalazi poseban odeljak o religiji i crkvi, u kome se ona predstavlja kao neodvojivi
progresivni element društva.
Na
posletku, čovek pored svega ovoga ne može ostati nem; ali ne može se sam
izboriti protiv toga. Zato sam i sâm pristupio »Crvenima«, prepoznajući bliskost u nihovom pisanju o aktuelnim društvenim
pitanjima.
[1]
Program
SPS-a, Ekonomska
demokratija, Socijalna tržišna ekonomija, str. 26.
[2]
Isto.
[3] Isto.
[4] Isto. str. 25
[5] Isto. str. 21
[6]
Program PSP-a, Ekonomska organizacija društva
[7]
Program DS-a, Naša vizija
uspešne privrede, str. 17
[8] Program LDP-a –
Drugačija Srbija – Moderna ekonomija – Stabilnost, pravičnost, razvoj
[9] Isto.
[10] Program LDP-a –
Drugačija Srbija – Moderna ekonomija – Javni prihodi
[11] Program LDP-a –
Drugačija Srbija – Gordijevi čvorovi Srbije - Hag
[12] Isto.
[13] Isto.
[14] Radenik, br.
2, 3 i 4 od 3., 5. i 8.VI 1871. g (ceočlanak)
[15] Balkanska kletva? –
Koreni današnjeg nacionalizma; G. Musić -http://www.crvenakritika.org/politika/137-balkanska-kletva-rat-i-nacija-na-prostoru-bive-jugoslavije-
[16] Isto.