Napisao Dule Marinković
Objavljeno 21. aprila 2013. godine
Ovih je dana aktuelna tema mitinga i kontramitinga povodom Nacrta Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, koju
je pripremila vlada AP Vojvodine. Naime, i ovo je jedna od onih tema na koju
čovek ne može ostati nem. Ovde se, posredstvom mejnstrim medija nanovo u javnosti plasiraju dve lažne alternative;
popularišući sukob srpskih nacionalista i vojvođanskih zagovornika veće
regionalne autonomije (vojvođanskih patriota). Smatram da je zapostavljena vizura
običnog građanina Srbije i Vojvodine, te njegovog interesa koji je nepormirljiv
sa interesima dve gore spomenute skupine. Dve su se elite susrele na brvnu, poput dva
ovna u basni. Kada kažem dve elite mislim, svakako na onu u Beogradu, staru, i
onu u Novom Sadu, u rađanju. Novosadska elita, u ovoj šahovskoj partiji čiji će
ishod pobedniku doneti izvesne političke povlastice, povukla je svoj potez.
Da li predstavnicima vojvođanske opozicije smeta autonomija
Vojvodine? Naravno da im ne smeta; jer to je poluga kojom oni grade svoje mesto
– kako u administraciji tako i u svojim partijama (posredstvom pokrajnskih
odbora koji su više od gradskih a manje od glavnih odbora, i imaju svoju mesnu
nadležnost u okviru svake partije). Da li bi partija koja u okviru svoje
unutarpartijske organizacije ima taj organizacioni nivo (mislim na partijsko
organizovanje na nivou pokrajne) mogla da ukine autonomiju Vojvodini? Bilo bi
suludo po njih, a iskreno ne verujem da bi i pokrajnski funkcioneri olako
prešli preko oduzimanja povlastica. Dakle, jedini racionalni zaključak je da se
radi o borbi za vlast u Vojvodini – o sukobu unutar rađajuće vojvođanske elite.
Jasno je da tu vojvođansku elitu pritiska beogradska elita i da taj pritisak
jednako osećaju svi delovi te elite (kako oni na vlasti tako i oni u
opoziciji), tako da ova borba predstavlja isklučivo politički manevar i interni
obračun unutar vladajuće klase, političke elite i državne birokratije na
različitim nivoima.
Vojvođanski patriotizam, poput srpskog nacionalizma, u jednu
celinu obuhvata i one delove društva koji su eksploatisani i onaj, manji deo eksploatatora
(kapitalista – vladajuće klase), kao i onaj administrativni deo, državni (koji
Lenjin naziva „parazitskom izraslinom na telu nacije“); prema tome jasno je da ni ovaj pokušaj skrivanja interesa
regionalnih elita iza lokalnog vojvođanskog identiteta ne može biti ni za dlaku
blagonakloniji prema nižim slojevima vojvođanskog društva, nego što je to
srpska elita prema nižim slojevima srpskog društva – čiji je Vojvodina
nesumnjivi deo. Uprkos etiketama kojima elita pokušava da opravda svoje
postojanje – kao što su floskule o „očuvanju bogatstva različitosti“ i drugo – stanovnike
Vojvodine u suštini muče problemi identični onima sa kojima se suočavaju
građani u ostalim delovima zemlje. Eliti
ovakvo etničko, versko, partijsko, itd. deljenje, na jednoj, i
homogenizacija, na drugoj strani, ide
naruku, te je stoga u uvodu deklaracije i vezano u formi „Demokratsko društvo mora da uvažava specifičnosti istorijskog, nacionalnog,
kulturnog, religijskog i političkog pluralizma.“ [1] Naime,
potenciranje kulturnog, religijskog i političkog pluralizma, koje tržište
nemislosrdno potiskuje, samo prikriva materijalne interese lokalnih elita. Jasno
je da radnik u Vojvodini trpi samo štetu od gomilanja i ovako nagomilanog parazitskog
državnog aparata.
Ovaj se deo Srbije ne razlikuje toliko
od ostalih delova Srbije, izuzev geomorfološki. Poslednji popis stanovništva je
pokazao da da je jedna od tri najzaostalije opštine zapravo opština Odžaci, na
krajnjem severozapadu – uprkos uvreženom očekivanju da će sve nerazvijene
opštine biti na jugu. Vojvođanska elita u rađanju će reći „to je zato što Beograd muze naše krave“. Ali nije tako. Istina je da je
i beogradska elita delom kriva za to,
možda i većim delom, ali ne i presudno kriva za ovakvo stanje stvari. Potrebno
je dosta truda elita da bi se jedna nekada industrijska varoš dovela do
prosjačkog štapa.
Da
vidimo šta to piše u predloženom Nacrtu, koji, duboko verujem, ni oni mitingaši (srpski nacionalisti) nisu
pročitali, makar ne veći deo njih.
Naime,
cilj ovog Nacrta je da u nekom budućem
vremenu ojača izvršnu moć vojvođanske
elite. Ovo će svakako koristiti svakoj eliti kojoj se Vojvodina bude poverila
na upravljanje, uključujući i one koji danas protiv toga mitinguju. To je, a
kako drugačije, predstavljeno kao zahtev u interesu građana Vojvodine.
Kako
borba za vlast bližu građanima Vojvodine nije
primarna, već zapravo samo
politička fraza, govori i ovaj deo Nacrta,
u kome se kritikuje Vlada Republike Srbije koja je izvesnu imovinu, koja je po
zakonu bila u nadležnosti Pokrajine
spustila na nivo imovine Grada Novog Sada.
Naravno da je ovde reč o tome što Vlada Vojvodine ne može time da raspolaže jer
isti akteri nisu na vlasti i u Novom Sadu. Vojvođanskoj vladi pritom ne smeta
to što u Srbiji ne postoji opštinska
svojina. Dakle, opet puko partijašenje i borba unutar elite. Ovaj deo Nacrta najjasnije, čak eksplicitno,
naglašava da je po sredi briga za onu, pređašnje pomenutu, „parazitsku
izraslinu“, te participacije svojih ljudi
u istoj:
Sa druge
strane, Republička Vlada, bez konsultacija sa pokrajinskim organima, počela je
na neustavan način da raspolaže pokrajinskom imovinom. Tako je Uredbom, primera
radi, značajna imovina čiji je gruntovni vlasnik Pokrajina, bez bilo kakve
saglasnosti, protivzakonito ustupljena gradu Novom Sadu.
Ignorisan
je u potpunosti zahtev Pokrajinske Vlade da se, u skladu sa nespornim
nadležnostima prema Zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine,
predstavnicima Pokrajine obezbedi odgovarajuće učešće u vlasništvu i
upravljačkoj strukturi Novosadskog sajma.
Istovremeno,
masovno se vrše smene rukovodećih ljudi i članova upravnih odbora u značajnim
državnim institucijama pre isteka mandata, bez zakonske osnove i bilo kakvog
obrazloženja. Imenuju se stranački podobni kadrovi uz nepoštovanje mišljenja
pokrajinske i lokalne administracije, eksperata odgovarajućih struka i
sindikalnih organizacija.
Uzurpirano
je pravo o postavljanju v. d. direktora Pokrajinskog fonda za zdravstvo i
socijalnu politiku, suprotno od ranije podnete inicijative, zasnovane na
zakonu, na šta ima nesporno pravo Autonomna Pokrajina Vojvodina. Naime, Upravni
odbor Republičkog fonda prekršio je Zakon o zdravstvenom osiguranju kojim je
eksplicitno propisano da se direktor Pokrajinskog fonda, po sprovedenom javnom
konkursu, imenuje na predlog nadležnog organa autonomne pokrajine. [2]
Ovo je, dakle, dokument oko koga se digla politička mejnstrim prašina. Vojvođanska elita traži svoje
prirodno pravo da raspolaže svojom
imovinom, u dobroj nameri, kao bonus pater
familias razume se – te da blagovremeno rasprodajući pokrajnsku imovinu od iste ostvari i ličnu materijalnu dobit.
Jer, zašto bi se u osnovi novosadska
elita razlikovala od beogradske?
[1] Tekst Nacrta Deklaracije - http://www.vojvodina.gov.rs/index.php?option=com_docman&task=doc_download&gid=199&Itemid=70
[2]
Isto.